Лидер једне парламентарне опозиционе политичке странке недавно је предложио да се у главном гроду подигне споменик бившем председнику Србије и Југославије Слободану Милошевићу.

Сасвим супротно од њега, сматрам да је потребно да у Београду буде подигнут споменик свим жртвама Милошевићевог режима од 1990. до 2000. године. Ово обележје биће подсећање на мрачан период српске историје и опомена садашњим и будућим генерацијама да се време зла више не понови. Биће то доказ искреног европског опредељења наше земље, дефинитивног раскида с тешким наслеђем и признања да су у том периоду чињени страшни злочини.

Данашња Србија обавезна је да се одужи људима који су убијени и прогањани од припадника недемократског режима, његових ескадрона смрти и служби безбедности, само због свог политичког опредељења или националне и верске припадности.

Заједнички споменик убијенима симболизоваће десетогодишњу борбу грађана Србије за европске вредности, слободу, правду, демократију и поштовање људских права. Споменик жртвама Милошевићевог режима биће посвећен свим страдалима, не само онима који су погубљени и затварани, него и онима чији су животи уништавани тако што су рањавани, што им је озбиљно нарушено здравље, што су на силу мобилисани у ратове, што су остајали без егзистенције, што су гладовалии смрзавали се, што су полицијски и судски прогањани, или су били принуђени да избегну у иностранство.

Споменик у Београду биће трајно сећања на убијене функционере СПО 3. октобра 1999. на Ибарској магистрали - Веселина Бошковића, Звонка Осмајлића, Драгана Вушуровића и Вучка Ракочевића; Предрага Старчевића којег су убиле присталице СПС-а на дан одржавања контрамитинга 25. децембра 1996. године; бившег председника Србије Ивана Стамболића, који је киднапован од припадника ЈСО МУП-а Србије у Кошутњаку и убијен на Фрушкој гори 25. августа 2000; убијене новинаре Даду Вујасиновић 8. априла 1994. и Славка Ћурувију 11. априла 1999; киднапованог и убијеног судију Небојшу Симеуновића у новембру 2000; ученика Бранивоја Милиновића и полицајца Недељка Косовића, који су погинули 9. марта 1991; полицајца Милорада Николића, убијеног 1. марта 1993. испред тадашње Скупштине Југославије; члана СПО из Дубнице код Врања Слободана Ивановића, којег је убио активиста СПС-а 6. децембра 1990; бившег председника СПО за Београд Бранка Васиљевића, убијеног 4. новембра 1999. године и десетине  других убијених људи.

Подизање споменика биће манифестовање видљивог напора да се реше страшни злочини Милошевићевог режима против политичких провника и да се починиоци приведу правди. Нерешена убиства могу да буду охрабрење за поновљено насиље и застрашивање људи, чиме се угрожавају њихова уставна права на слободу изражавања и деловања.

Овај споменик биће посвећен и припадницима свих народа и вера из Србије и са тла бивше Југославије који су у злочинима страдали од специјалних војних и полицијских јединица под командом Слободана Милошевића и њему подређених људи.

Спомен обележје убијеним значило би заслужену историјску осуду налогодаваца и починилаца злочина у име државе, укључујући и осуду свих других облика терора над хиљадама противника Милошевићевог поретка смрти.

Надам се да ће Скупштина града Београда прихватити ову иницијативу и да ће главни град добити спомен обележје које ће бити део нашег колективног искупљења према невиним страдалницима.