У вези с писмом Миливоја Коље Танасковића, које је објављено у „Новостима“, као реакција на мој одговор њему, питам га, зашто, када говори о тобожњим злочинима припадника Равногорског покрета, почињеним у Другом светском рату на тлу бивше Југославије, не помиње и стварне злочине партизана?

Зашто прећуткује „пасје гробље” код Колашина у Црној Гори? Уочи Божића 1942. године борци, одани Јосипу Брозу, су на обали Таре убили 240 цивила. Свима убијенима била су извађена срца и потом стављена у руке. Починиоци масакра су убили и једног пса, разапели га на крст и истакли натпис „пасје гробље”.

Тешко је данас утврдити коначан број жртава комуниста у годинама Другог светског рата и непосредно после њега. Страни историчари су оставили писана сведочанства о бољшевичким злочинима у 1944. и 1945. години. Гроф Николај Толстој у својој књизи “Министар и масакри“ наводи да су партизани у последње две године рата убили више од 350 хиљада људи, а Енглез Мајкл Лиз у књизи „Силовање Србије“ наводи број од 250 хиљада  убијених Срба у истом периоду.

Међу, до сада пописаних, више од 56 хиљада жртава комунизма у Србији су, како се види у откривеним списковима Државне комисије за тајне гробнице после 12. септембра 1944. године, била и деца уз чија је имена уписивано да су били припадници покрета неистомишљеника, као на пример “Д.М.”, што је значило да су припадници, симпатизери, или најчешће само чланови шире породице припадника Југословенске краљевске војске у Отаџбини. Међу стрељанима је било и много жена уз чија је имена најчешће уписивано “шпијунка”, “јатак” и “проститутка”.

Зашто је тек недавно објављено да су партизани у Другом светском рату и непосредно по његовом окончању убили више свештеника Српске православне цркве, него што су то учиниле усташе? Живот је од „црвене правде” изгубило око 300 свештеника, а хиљаде њих су били у затворима и логорима, осуђени на вишегодишње казне. Помоћник Савезног министарства унутрашњих послова, иследник Удбе Мате Радуловић, рекао је ухапшеном припаднику ЈВуО Андри Лончарићу, приликом саслушавања 1948. године у Београду: „Дајем ти своју партизанску часну реч, да у овој земљи, после пет година неће бити више ниједног попа!“

Пошто господин Танасковић воли примере, ево неколико који показују како су поборници атеизма поступали према свештеницима Српске православне цркве:

Само у једном дану комунисти су, у порти манастира Светог Романа, код Ниша, убили 18 богослова и студената Богословског факултета СПЦ. Међу првима је ухапшен, а затим без суђења убијен митрополит црногорско-приморски Јоаникије. У ноћи између 11. и 12. новембра 1945. године „тројка“ Озне је у Крушевцу свештеника Ристу Антоновића одвела у мрак и недалако од куће убила ватреним оружјем. Једина његова „кривица“ је била што је одржао опело једном припаднику Равногорског покрета. Јереј Божидар Димитријевић из Горњег Адровца у епархији нишкој убијен је у свом дому, на Велику суботу, 23. априла 1947. године, окружен децом и супругом.  Милоша Јефтића, пароха свилеувског у Епархији шабачко-ваљевској, априла 1945. године, комунисти су стрељали и бацили у Саву код Шапца. Проту Милана Клисића, убили су у стану у Белом Потоку, само зато што му је син Растко био у ЈВуО. Док га је неколико комуниста стрељало митраљезом, други су певали и око куће играли коло. Јереја Илију Косијера су, 1945. године свукли до гола, везали жицом и убили маљем у потиљак.

У сваком рату, посебно грађанском, чине се страшни злочини, а победа припада онима који су суровији и немилосрднији. Процењује се да је током рата од руке комунистичке гериле страдало десет пута више цивила, него од припадника Југословенске војске у Отаџбини. После рата почињен је и идеолошки геноцид над свим стварним и измишљеним противницима бољшевичког поретка у Југославији.

Ови злочини, кад-тад, биће до краја расветљени, а починиоци ће за сва времена да одговарају пред судом историје и свога народа.

 

Александар ЧОТРИЋ

"Новости", 12. септембар 2015