Миливој Коља Танасковић у „Новостима“ од 25. августа, негира да су комунисти у Србији чинили злочине, што представља ругање чињеницама и здравом разуму. Он наводи да у свом ауторском тексту „Уведимо и дан сећања на жртве комунизма“, од 19. августа, нисам навео имена погубљених у Србији после 12. септембра 1944. године.

Нисам, јер за то би биле потребне странице и странице „Новости“, с обзиром на то да су ратни победници на крају Другог светског рата, али и по његовом окончању, на територији Србије убили неколико десетина хиљада невиних људи. Државна комисија за тајне гробнице после 12. септембра 1944. године, која делује под окриљем Министарства правде Републике Србије, утврдила је, до сада, локације више од две стотине масовних гробница, као и имена 56.147 људи. Важно је напоменути да ово, нажалост, није коначан списак и да објективне процене говоре да је тужни број двоструко већи.

На сајту Комисије, на адреси otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov.rs, сви заинтересовани, укључујући и господина Танасковића, могу да пронађу име и презиме, занимање, годину и место рођења, као и место, датум и начин страдања убијених људи. Међу њима, као што сам већ навео, има и малолетних лица, и велики број жена и старих људи. Дакле, партизани су убијали и родитеље и децу. Једина њихова „кривица“ састојала се у томе што су комунисти проценили да могу да буду сметња насилном успостављању диктаторског режима, по угледу на Стаљинов, који је одговоран за смрт више од 20 милиона људи. Француз Стефан Куртоа, аутор „Црне књиге комунизма - злочин, терор, репресија“, која, нажалост, још увек није преведена на српски језик, документовано наводи да је „црвени терор“ скривио више од сто милиона жртава широм света.

Готово читава Србија је прекривена мањим или већим стратиштима - местима где су партизанске снаге ликвидирале своје стварне или измишљене противнике. Сваки град, или веће насеље у Србији, носи у сећању такво место: Багдала код Крушевца, Славник поред Лесковца, Метино брдо код Крагујевца, Вистад у Ваљеву, Бањица, Лисичји поток и многобројна друга места у Београду, Краљевица код Зајечара, Дечани у Метохији, Бубањ код Ниша, гробнице поред Мораве у Чачку, поток Змијанац код Бољевца, Доња Мутница код Параћина, Савски мост код Шапца и многа друга места масовних погубљења.

Гопсодин Танасковић би требало да зна да је терор над идеолошким и политичким противницима комунистички режим спроводио и уз помоћ нацистичких формација, које су у завршници рата прешле у партизанске формације и добиле специјалне задатке у Србији. Тако је такозвана Југословенска бригада, која је под командом Марка Месеића 1944. године са Црвеном армијом ушла у Србију, била састављена од припадника 369. усташко-домобранске пуковније. Њих је заробила Црвена армија у бици код Стаљинграда и 1944. године упутила их у Србију, где су били ангажовани у масовним злочинима над цивилима у Поморављу, Гучи, Драгачеву и околини Чачка. У акцијама над цивилима Србије, противницима комунистичког режима, ангажовани су и припадници других усташких формација, као и злогласне муслиманске Ханџар дивизије.

Господине Танасковићу, свако негирање и оправдавање најсуровијих злочина, тортуре, гажења начела слободе и достојанства човека, не само да је неприхватљиво и морбидно, него је и политичка и духовна основа за проглашавање злочина за врлину. Негирање злочина, такође, представља злочин. Свест о прошлости један је од предуслова да се избегну слични злочини у будућности. Зато је потребно, што пре, отворити досијее тајних службих безбедности и учинити их доступним јавности.


(Објављено у "Новостима" 28. августа 2015)