Срби на територији данашње Албаније живе од доласка на Балкан у шестом веку, али им данас, у двадесет првом веку прети потпуни нестанак

У Албанији живи око три милиона људи, али је непознато колико становника припада корпусу националних мањина, јер су последњи попис становништва 2011. године, бојкотовали Грци, Срби, Власи, Роми, Црногорци и Македонци.

Разлог за бојкот биле су одредбе Закона о попису које су предвиђале високе казне за пружање неистинитих података о националности, језику и верској припадности. С обзиром на то да су у матичним књигама сви грађани Албаније уписани да су по националности Албанци (?!), онима који би се другачије изјаснили претила је кривична и прекршајна одговорност.

За време комунистичке диктатуре, под Енвером Хоџом, имена и презимена "мањинаца" су насилно албанизована, па су тако Срби Ајковићи постали "Хакоја", Башановићи - "Беља", Брајовићи - "Јакоја"...

То насиље над једним од основних личних и идентитетских права није престало ни после 1991. године, јер је људима чија су имена и презимена насилно промењена било дозвољено да врате своје изворно, само име, или само презиме. То је подразумевало и дуготрајну и компликовану процедуру која је коштала и до хиљаду евра. Најновијим измена закона таксе су укинуте, али име могу да промене само млађи од 19 година.

Срби на територији данашње Албаније живе од доласка на Балкан у шестом веку, али им данас, у двадесет првом веку прети потпуни нестанак. Код великог броја људи постоји свест о српском пореклу, али врло мало их говори свој матерњи језик и то су, углавном, старији људи.

Наши сународници немају ниједно колективно национално право, јер Албанија није донела закон о националним мањинама. За Албанију, нажалост, ништа не значи међународно право у области заштите националних мањина, јер се ни у једном члану не примењује Оквирна конвенција Савета Европа о националним мањинама, а Конвенцију о заштити мањинских и регионалних језика парламент у Тирани није ни ратификовао.

У Албанији не постоји ниједна државна школа у којој се учи српски језик. Нема ниједног медија на српском, а употреба овог језика није омогућена ни пред полицијом, судом и другим државним органима.

Курс српског језика који је пет година био организован у месту Рет Љубовш код града Фијера, забрањен је у фебруару ове године, због процедуралних разлога - непостојања плана, програма и стручног особља. Албанска држава ниједним леком, или евром не финансира ниједну активност три регистрована српска удружења. Једини српски храм, изграђен у месту Врака код Скадра, затворен је преко целе године, осим за највеће хришћанске празнике, јер у њему нема сталног свештеника.

Српска влада и председник Републике требало би да у сваком контакту с партнерима из Албаније постављају питања омогућавања основних људских и националних права српске мањине, као и да решавање тог питања неизоставно покрену пред УН, ОЕБС, ЕУ, и Саветом Европе. Србија на то има пуно морално право, јер је свим својим мањинама, укључујући и албанску, омогућила права по највишим европским и светским стандардима. Албанци у Србији уче свој језик од вртића до докторских студија, а Срби у Албанији не могу ни на курсевима.