Поделе су нормалне и пожељне уколико су засноване на различитим мишљењима („нека цвета хиљаду цветова”), усмереним ка добробити појединца и друштва. Свака насилна унисоност је погубна јер води ка ауторитарности, диктатури и тоталитаризму. Уосталом, у таквом поретку смо живели више од четири деценије, када је била дозвољена само једна партија, а једноумље је утрло пут безумљу деведесетих година прошлог века.

Међутим, како се „поделе умножавају”, постоје и оне које се темеље на незнању, предрасудама, нетолеранцији, искључивости и мржњи и које су, такође, штетне као и једноумље. И док се, примера ради, Британци деле на оне који су читали Толкина и оне који то нису учинили, ми смо као народ склони бројним и много дубљим поделама: на левицу и десницу, Србијанце и Пречане, равногорце и партизане, монархисте и републиканце, звездаше и партизановце... чак и оним нерационалним да неки желе да Косово буде независно, навијају против сопствене фудбалске репрезентације или се противе изградњи метроа у Београду. Заиста смо понекад јединствени у поделама.

Једна од таквих ненормалних и неприродних подела је на оне који су вакцинисани против ковида 19 и сматрају да је то оправдан и користан чин и оне који се противе вакцинацији, правдајући то потпуно мистичним и ирационалним разлозима. Оваква подела, у најкраће, своди се на разврставање на оне који су за здравље, просперитет и живот и оне друге, који су за све супротно – болест, пропадање и смрт! Нема много разлике у односу на време пред неку одсудну ратну битку, када се једни организују и припремају за борбу, верујући у победу и оне друге, који су поборници предаје, издаје и прихватања пораза. Бити данас против вакцинације, уз толико очигледних доказа да је то једино ефикасно средство против пандемије, испољавање је злонамерности, морбидности и антихуманости. Показало се да вакцине штите од најтежих облика ковида и да, практично, не стварају никакве штетне последице, ни по здравље, ни по животе, али упркос томе, такозвани антиваксери настављају да шире неистине које су примереније раном средњем веку него двадесет и првом веку. Парадокс је да они за своје анахроне ставове користе савремене технологије, посебно интернет, мобилну телефонију и друштвене мреже.

Када се 1972. године у тадашњој Југославији појавила епидемија великих богиња (вариола вера), оболеле су 184 особе, а преминуло их је 40. Колико је ковид 19 опасна болест, види се из података да је од његове појаве у нашој земљи оболело преко милион и две стотине хиљада људи, да је укупан број преминулих око 11.500, те да само у једном дану овог месеца умире више људи него што је преминуло од великих богиња за два месеца трајања епидемије. Разлику, осим других фактора, представља околност да је пре 50 година за врло кратко време било вакцинисано чак 18 милиона људи, дакле, скоро целокупно становништво Југославије. У Србији је вакцинација кренула почетком године, али упркос постојању и доступности довољног броја свих познатих вакцина, проценат цепљених зауставио се на половини укупног броја становника. Вакцинација је пре пола века била обавезна, антиваксери нису постојали, а и, да парафразирамо Радио Јереван, „када би постојали, више их не би било”.

Очигледно је да данашње време, осим „дечјих болести демократије”, обележавају и болести које су последице исте те демократије. Ако због уставних разлога није могуће прописати обавезну вакцинацију, могуће је и потребно применити санкције према онима који угрожавају и своје и туђе животе, по уставном начелу да су „права човека ограничена правима других људи”. Противници вакцинације неретко тврде да вирус корона не постоји иако су овом болешћу била или јесу заражена чак 252 милиона људи у читавом свету, а преко пет милиона је изгубило битку. Пошто не носе маску, не држе дистанцу и не вакцинишу се, масовно оболевају од болести која не постоји. И као што кажу да у авиону који је захватила турбуленција на десет хиљада метара висине нема атеиста, тако и антиваксери почињу да верују у постојање болести и делотворност вакцина тек када добију температуру, буду прикључени на респиратор и боре се за сваки удах. Недавно ми се један пријатељ, врхунски интелектуалац и добар писац, поверио да је и он био против вакцинације, али да је сада препоручује свима јер је оболео од тежег облика короне и за длаку је преживео.

Подела на оне који су примили вакцину и оне који то одбијају и говоре другима о штетности вакцинисања у основи је подела на умне и безумне. Можда је ова квалификација сувише груба, али како другачије окарактерисати особе које се окупљају на протестима и демонстрацијама због увођења ковид пропусница, „локдауна” и најаве обавезне вакцинације и на тим скуповима говоре да се болест шири 5Г мрежом, да хеликоптери на њих просипају „течни ’Фајзер’”, а медицински техничари скривени испод поклопаца шахтова тајно вакцинишу убодом у ноге. Они који то говоре позивају се на слободу говора. Не постоји слобода говора, међутим, за онога ко позива на убиство другога. Уосталом, апостол Павле је пре две хиљаде година у својој посланици поручио Коринћанима: „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист.”