„Браћо, срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли, непобједиви соколови наши. Добро нам дошли, ослободиоци наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час кад вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била. Благословене мајке које вас родише. Благословена колијевка која вас је одњихала. Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише, да нама донесете сунце слободе. Колико смо чезнули за овим часом.“

Данас делују нестварно ове речи којима је, 20. новембра 1918, градоначелник Сплита др Јосип Смодлака дочекао Српску војску. Цео град био се излио на Риву. Сатима се клицало ослобођењу и уједињењу, Србији и Југославији.

Данас, нажалост, не делују нимало нестварно речи усташког стожерника, др Виктора Гутића, изговорене крајем априла 1941.

„Друмови ће наши пожељет Србаља, ал’ Србаља нигдје бити неће.“

Већина Хрвата 1918. осећа и говори слично што и др Јосип Смодлака. Већина Хрвата 1941. не осећа и не говори што и споменути усташки стожерник, али се радује пропасти Југославије. Шта је то узроковало драматични преокрет тога народа у односу према држави чијем су се стварању радовали? И у односу према сопственој историји, јер је у Загребу, а не у Београду, још половином деветнаестог века, рођен политички програм о Југославији?

Од сплитске Риве осамнаесте, па до усташког геноцида над Србима, протекле су само двадесет и три године. Према усташкој и комунистичкој оптужници, Јасеновац и Јадовно, Глину и Пребиловце, јаме и кречане за помор Срба у нацистичкој Павелићевој држави, изазвала је великосрпска хегемонија краља Александра. Хегемонија суверена који је, осамнаесте, на жртвеник уједињења са Хрватима и Словенцима принео две победничке краљевине, Србију и Црну Гору. Хегемонија краља који је спречио италијанску анексију Далмације. Који је, у Версају, опростио ратне репарације „аустроугарским Југословенима“, западно од Дрине и северно од Саве и Дунава. Који је одбио да суди за ратне злочине „браће“ почињене у Србији и Црној Гори. Који је хиљаде официра, ратних непријатеља Србије и Црне Горе, примио у новостворену војску Краљевине Југославије. Који је ујединио и химне и грбове Срба, Хрвата и Словенаца. Хегемонија ујединитеља и помиритеља, чију су главу покушавали да скину и српски аписовци и комунистички разбојници. Скинули су му је усташки и бугарски терористи, унајмљени од Бенита Мусолинија.

„Створио си Југославију, али мораш створити и Југословене“, рекао је Александру, у фебруару деветнаесте, у Паризу, амерички председник Вудро Вилсон.

Александар је желео и настојао да његова држава постане „балканска Америка Југословена“ свих нација и религија. Упорно је одбијао све захтеве, а хрватски су били најагресивнији, о федерализацији земље по националним, верским и племенским границама. „То би биле мине које би једнога дана разнеле државу“, говорио је. „Ако би се Југославија распала, очи бисмо једни другима вадили“, опомињао је националне и верске идеологе.

Да ли би, да није убијен, успео да створи „балканску Америку Југословена“? То нико поуздано не зна. Извесно је, међутим, да држава не би у расулу дочекала страшну четрдесет и прву, да не би било ни генералског кобног пуча у Београду, ни усташке Хрватске, ни геноцида, ни комунистичке револуције. Исход Другог светског рата био би исти. Краљевина Југославија би преживела и, међу првим државама, приступила и НАТО алијанси и Европској унији.

Била би, несумњиво, обновљена Југославија и да је исход грађанског рата између комуниста и монархиста био друкчији. Геноцидна и нацистичка Хрватска из Другог светског рата нашла би се на стубу срама. Денацификација би била темељна. Судови, књиге, филмови... показали би хрватском народу и целом свету сатанску утробу усташког зла. Јасеновац би постао наш Јад Вашем. Ништа, наравно, не би могло да оживи усташке жртве, али не би могла да оживи ни усташка монструозна идеологија. И не би се, као у комунистичкој Југославији, усташки геноцид прекривао заборавом, а савест хрватског народа због злочина почињених у његово име умиривала пропагандом о великосрпској хегемонији Краља Александра, које није било, и морбидном симетријом између хрватских усташа и српске монархистичке гериле која се супротставила наказној нацистичкој држави Анте Павелића.
И та Југославија придружила би се НАТО савезу и Европској унији. Не би била убијена. Не би ни било деведесетих година минулог века. И не бисмо, данас, очи једни другима вадили, како је, пророчки, упозоравао Александар.