Седамнаест је година од четвороструког убиства на Ибарској магистрали, 3. октобра 1999. Био је то политички злочин и државни тероризам, највећи у Милошевићевој Србији. По налогу диктатора, починили су га командант и припадници Црвених беретки, тиранинове гарде смрти.

После масакра, вође тадашње опозиције показале су свој политички пасош. Осим Душана Михаиловића, нико од њих није осудио злочин, није дошао на сахрану убијених, није послао ни телеграм саучешћа! Људи са којима сам девет година побуњивао Србију против поретка „балканског касапина“, као да су у касапници на Ибарској магистрали осетили профит за себе, магистралу ка политичком трону у опозицији.

Због обавезе да наставим борбу, три месеца по злочину све њих који су се срамно понели и према жртвама на Магистрали и према мени, позвао сам у седиште СПО-а, да формирамо до тада најшири савез против режима. Дошли су сви. Само је Зоран Ђинђић послао свог заступника. Тог 10. јануара 2000, рођен је ДОС. Из битке, у коју смо заједно кренули тога дана, сви ће се они вратити са победничким заставама, а СПО и ја поломљени, на носилима.

После серије масовно посећених митинга нове коалиције, одлазим у Будву, да пишем програм завршног обрачуна ДОС-а са Милошевићем. Он у Будву шаље атентаторе, исте терористе са Ибарске магистрале. Пуцао је осам пута најбољи стрелац Црвених беретки и два пута ме погодио у главу. Чудом неким, те куршуме сам преживео, и не слутећи да ће политички куршуми мојих савезника оборити и СПО и мене.

Телеграме осуде атентата шаљу ми Константин Мицотакис, Игор Иванов, Јоргос Папандреу, Дора Бакојани, Романо Проди, Мадлен Олбрајт, Хавијер Солана... телефонирају у Будву из Јелисејске палате, из Брисела, из централе УН у Њујорку, из Беле куће, из Даунинг стрита... Из Београда, међутим, нема ни телеграма ни телефонских позива. Јавио ми се једино Жарко Кораћ. Нико од лидера ДОС-а не осуђује злочин. Напротив. „Вуку се десила приватна несрећа и он не сме да извлачи политички профит из ње“, каже Војислав Коштуница. „Све је мутно и сумњиво“, каже Ђинђић. Србија је поверовала. Више од 600.000 традиционалних гласача СПО-а напустило је СПО.

„Не знам који је историјски тријумф ДОС-а већи, пораз Милошевића или слом СПО-а“, изјављује Зоран Ђинђић.

Били су то звездани тренуци стратегије да „у политици нема морала“, коју је Зоран Ђинђић, још доста пре Ибарске магистрале и будванског атентата, демонстрирао за трајања тромесечних демонстрација славне коалиције Заједно (СПО, ДС, ГСС) 96. и 97. године. На тргу, код Кнеза, громовито је претио Милошевићу, а кад ноћ падне одлазио на састанке са шефом ДБ Јовицом Станишићем и Милорадом Вучелићем, шефом ТВ – Бастиље, и на тајне договоре са Милошевићем! Исход знамо. ДС и странка Весне Пешић бојкотују парламентарне и председничке изборе, на којима би, извесно, победила коалиција Заједно.

Начело да у политици нема морала погодиће, међутим, као бумеранг и победнички ДОС и целу Србију. Брзо ће разумети да нису победили они, него Легија, Црвене беретке, Милошевићева Удба, генерали и мафијаши. Србија је постала њихова ловина, награда за издају Милошевића и одлучујући допринос у сламању СПО-а и мене.

СПО је сломљен, али где су они који су нас ломили? Где је Слободан Милошевић? Централни затвор у Београду, затвор у Хагу, гроб испод липе у Пожаревцу. Где је Мирјана Марковић? Побегла из Србије од својих злодела, породица јој растурена. Где је Зоран Ђинђић? Убио га његов петооктобарски савезник, убио га Легија, јер му није дао оно што је обећао. У политици се преваре награђују, али не и у пословању са мафијом. Где је Војислав Коштуница? Пре 16 година освојио је био више од 2,5 милиона гласова, а сада је одбачен и готово заборављен. Где су Борис Тадић и доскора свемоћна ДС? Где су остале вође „славног“ ДОС-а? Све што су приређивали СПО-у догодило се њима. Стигла их она народна: Ко другоме јаму копа, сам у њу пада.

Огромна већина људи у Србији је без памћења. Сунцокрети, хипнотисано загледани у власт, у сваку власт, као у сунце, све док им вид не страда, па се смрачи. Толика сунца су се, за последњих четврт века, смењивала над Србијом, и где је Србија данас? Где би Србија била да се није забленула у Слободана Милошевића? Ратова било не би, вероватно би се одржала и Југославија. Где би Србија данас била да Ђинђић није срушио коалицију Заједно? Он би, већ 1997, био изабран за премијера, рата на Косову не би било, ни НАТО бомби, ни Ибарске магистрале, ни јаме на Фрушкој Гори у коју су Милошевић и Легија гурнули Ивана Стамболића. Но, и после свега, где би Србија сада била да је 5. октобра 2000, заиста, победио ДОС, са СПО-ом као матицом народне буне, а не Легија? Била би, одавно, у Европској унији, а Зоран Ђинђић био би жив.