Чињенице и памћење као да су прогнани из Србије. Само тиме је могуће објаснити и садашње опијање и обмањивање народа Русијом, и то после свих проживљених и трагичних националних заблуда за последњих четврт века.

Пао Берлински зид, пада комунизам у читавој Источној Европи. Тајне службе, СПС Слободана Милошевића, бољшевичка генералска партија његове супруге, Црква, водећи академици, режимски медији, врачи и гуслари, не прихватају стварност тектонских промена. По њима, то и није била стварност, него утвара, коју ће да распрши Русија, чим падну перестројка и Михаил Горбачов.

Распада се и Варшавски пакт, бољшевички генерали уклањају Горбачова а Борис Јељцин руши пучисте и забрањује Комунистичку партију Совјетског Савеза. Убрзо, распада се и Совјетски Савез, а у Словенији и Хрватској, па у БиХ, почиње рат. Руски хор у Београду не мења мелодију. Русија ће срушити Нову Европу, чим руске патриоте оборе Јељцина са власти.

Југославије више нема. Има само пакла у Хрватској и БиХ, страшних злочина, етничких чишћења, тајних гробница, стотина хиљада мртвих и обогаљених, више од два милиона избеглица. У Београду не мењају корачницу. Југославија је Србија и Црна Гора. Кад се Русија усправи, све ће да се исправи.

Стигоше рат и смрт и у Србију, на Косово. У Београду верују да је то историјска прилика за „српску олују“. Да очистимо Косово од Албанаца на исти начин на који су Хрвати очистили Хрватску од Срба. Америка и НАТО неће смети да интервенишу без одобрења Савета безбедности УН, а тог одобрења, због руског вета, неће бити.

Нападоше, жестоко, без одобрења Савета безбедности, пропаде „српска олуја“, разорена Србија потписа капитулацију и свој прогон са Косова. У Београду прогласише победу. Руска војска долази на српско Косово!

И стиже, заиста, руска војска на српско Косово. Стиже брзо и повуче се још брже. У Београду пронађоше нови разлог за победу. Никада Косово неће ући у чланство УН, јер ће, својим ветом, да то спречи Русија!

Одвоји се и Црна Гора од Србије, а у Београду побеснеше од нове корачнице у Подгорици: У Европу и у НАТО. У Русију и Евроазију! – узвратише козачки атамани у Србији. Сад или никад. Тренутак је као поручен, идеалан. „Мајка Русија“ више није, као у последњој деценији прошлог века и у првој декади овог столећа, стратешки партнер Европе и Америке. Драма Украјине преокренула је то савезништво у непријатељство. Ето историјске прилике да Србија поруши све мостове ка Западу и придружи се економском и војном савезу са Русијом!

То проповедају исти људи који су Србе и Србију деведесетеих гурали у крваве ратове, ужасне злочине, страхоте, светску изолацију, беду, срамоту и поразе. По њиховим доскорашњим разбојиштима буја коров заборава. Као да је Милошевићева смрт затрпала и сва зла једног разбојничког режима, који се сада пресвлачи у руске хаљине и народу оболелом од амнезије, народу сатрвеном осећањем безнађа и хипнотисано загледаном у ментални и морални канцер ријалити програма, као спас нуде везивање за већ доживљено и проживљено, за илузије, халуцинације, религијске и племенске тотеме и митове.

Срби морају да мрзе Европу и Америку, Србији су потребни руска војна база и руско оружје, а Србија може да у Москву извезе и нешто мало јабука! Ово је програм тог цунамија који потапа државу.

Београд је једина европска престоница у којој се, јавно, и без икаквих последица, спаљују заставе НАТО алијансе, ЕУ, Америке и Србији суседних држава. Те ће заставе, ускоро, да горе и у парламенту, чим тамо уђу пиромани.

У држави која преговара о свом чланству у ЕУ, већина грађана непријатељски је настројена према Европи и читавом Западу. Хоће православну алијансу Београда и Москве. Хоће немогуће, јер је Србија острво у мору ЕУ и НАТО савеза. Нити Србија има крила да одлети у Азију, нити војна сила Русије може да прелети овамо. А, и да може, па да Ниш постане Латакија, Србија би постала Сирија, бара за обрачун великих крокодила.

Минирањем европске и западне магистрале, од Србије би била одсечена и цела једна Србија, њена дијаспора од неколико стотина хиљада људи који издржавају, прехрањују и школују своје најближе у Србији. Европски фондови и донације били би укинути, западни инвеститори би се повукли, наш извоз у Европу био би блокиран. Преко ноћи бисмо осванули у 1992. години, а у Србији је много оних, и све их је више, и све су бучнији, којима је то и циљ.

Можда је, због њеног тренутног хладног рата са Европом и Америком, у интересу Русије да помаже и подстиче сваког у Србији ко Србију гура у антиевропску провалију. Дугорочно, таквом политиком Русија би опасно угрозила оно вековно и узвишено памћење Русије у српском народу. Такође дугорочно, Русији не одговара непријатељство са Европом и Америком, а и Русији, и Европи, и Америци, нацизам исламских камиказа и монструма објавио је рат.

Одбрана наше цивилизације од пошасти какве није било у досадашњој историји, јер је непријатељ невидљив, међу нама, и мета смо сви, захтева савез Америке и Европе са Русијом, прекид економског исцрпљивања Русије због тога што је повратила свој Крим и што одбија „пресуду“ да су Руси туђинци у Украјини, у земљи у којој је рођена Русија.

Обнова стратешког партнерства Запада и Русије већ се најављује и у Вашингтону, и у Москви, и у Берлину и Бриселу. За сада опрезно, али све чешће, говори се и о новој Јалти. Да Запад, пре свега, одустане од амбиције да Украјину и још неке државе настале на рушевинама Совјетског Савеза премешта у своје стратешко двориште. И да у Москви прихвате реалност да се Балкан, са Србијом у свом епицентру, не може подстицати на сукоб са Европом и НАТО алијансом, нити се може одвући у Азију.