У Црној Гори су схватили узрочнопоследичну везу између европских и НАТО интеграција. Схватили су да су НАТО интеграције предуслов европских интеграција. Зашто? Зато што је НАТО избор пута и гаранција путовања и безбедности. Политичке безбедности, а чланство у Европској унији је само путовање које може да потраје прилично дуго – каже у интервјуу Побједи лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић. За Побједу говори о улози Русије у Србији и због чега вожња ка регионалној стабилности личи на которске серпентине и ко прети европској цивилизацији.

* Шта бисте рекли о спољној политици Црне Горе у светлу еуро и НАТО интеграција?

- За разлику од Србије која је званично опредељена за приступање Европској унији а против је приступања НАТО алијанси, у Црној Гори, срећом, нема такве конфузије. У Црној Гори су схватили узрочно последичну везу измеђуевропских и НАТОинтеграција. Схватили су да су НАТО интеграције предуслов европских интеграција. Зашто? Зато што је НАТО избор пута и гаранција путовања и безбедности. Политичке безбедности, а чланство у Европској унији је само путовање које може да потраје прилично дуго. Та узрочно последична веза европских и НАТО интеграција показује се и у Србији. Како расте број оних који према анкетама су одлучно против приступања НАТО савезу, тако драматично опада и број оних који су за европске интеграције.

* Чиме се, по Вашем мишљењу, може објаснити јачање деснице у Србији : лошим економским положајем грађана, недостатком јаких институција или је то тренд који се из околних европских држава прелива и у Србију?

- Десни и леви путокази у данашњој Србији су изокренути, а често и подударни. Главна подела и међу странкама и међу грађанима је: Европа или Русија. Они који су за Русију, а Европу и Америку проглашавају за националног непријатеља, себе сматрају националном десницом. За њих је, међутим, ,,мајка Русија“ само Русија која је у непријатељству са Европом и Америком, Русија која одбацује демократско устројство Запада, западну науку, културу, начин живота, Русија логор, Русија из Стаљиновог времена. То нису десничари, него необољшевици, огрнути и антизападним шињелом Српске цркве. Сличан хаос је и на европској страни Србије. Јесу за ЕУ, а против су НАТО, осуђују ратне и остале злочине Милошевићевог режима, а против су отварања тајних досијеа о злочинима и злочинцима тог режима. Конфузији и општој збрци доприноси и све веће сиромаштво и социјално безнађе огромне већине људи, као и плима екстремизма у многим земљама ЕУ.

* Да ли је то јачање деснице забрињавајуће пред предстојеће изборе и колика је реална могућност тих партија да уђу у парламент?

- Јачање те бољшевичко-православне деснице прети, заиста, да потопи Србију и врати је у трагичне деведесете прошлог века. У држави која је отворила преговоре о свом придруживању ЕУ, још само што се за националне светитеље не проглашавају осуђени за најстрашније ратне злочине. Београд је једина европска престоница у којој се, јавно, без икаквих последица, спаљују заставе ЕУ, САД, НАТО савеза, а ускоро ће, вероватно, да горе и у парламенту, чим у парламент уђу радикали, а ући ће, према анкетама, и још неке загрижено настројене антиевропске странке.

* Упркос намерама и показаној вољи премијера Србије да се регионални односи унапреде, из Хрватске и БиХ добијамо другачије поруке, нарочито од када је донета ослобађајућа пресуда за Војислава Шешеља, али и пресуда од 40 година затвора за Радована Караџића. Можемо ли упркос тим негативним тоновима да задржимо мир и почнемо регионалну сарадњу како би будућност изгледала боље?

- Мени ,,вожња“ ка регионалној стабилности и стварном помирењу личи на вожњу уз которске серпентине или оним кривудавим путем уз Гребак, од Мостара ка Невесињу. Аутобус се креће, али се путницима, често, преврће утроба од муке. И, готово увек, Трибунал у Хагу је кривац. Ослобођени Готовина, Харадинај, Орић и Шешељ. То је пуцањ у правду. Осуђен Караџић. То је ,,нови Јасеновац“. Нико овде неће да скине племенске наочари и одустане од племенске свести, да је злочин само онај злочин који су други нанели ,,нама“, а да је патриотизам сваки злочин ,,наших“ над ,,њима“. Све док је то тако, не може бити помирења, јер оно захтева да, пре свега, свак жигоше сопствено зло и злочинце, да на трун у оку суседа и брата покаже тек кад извади балван из сопственог ока.

* Колико је Србија данас ближа Европској унији с обзиром на то да се све чешће Русија помиње као наш велики савезник упркос томе што је спољна политика Србије усмерена ка ЕУ? Каква је данас улога и моћ Русије у Србији?

- Србија се Европи приближава брзином из оног слогана Чернишевског: Корак напред, два корака уназад. Можда је, због њеног садашњег хладног рата са Европом и Америком, у тренутном, али само тренутном, интересу Русије да помаже и подстиче сваког у Србији ко Србију гура у антиевропску провалију. Не може то, срећом, бити дугорочно опредељење Русије, јер би, у том случају, Русија опасно угрозила оно вековно и узвишено памћење Русије у српском народу. И сада је мудрим људима у Москви непријатно и од погледа у оне који су, данас, барјактари Русије у Србији. Кличу Путину, а надају се Русији Ивана Грозног и Стаљина, опричника и гулага, јер желе исту такву Србију.

* Постоји ли опасност да Србија скрене са европског пута и ако постоји од којих снага у друштву та опасност долази?

- Много је, и све их је више, у Србији оних који желе да држава одустане од ЕУ и да приступи руској евроазијској унији и руском војном савезу. Зашто? Ето, зато што Срби морају да мрзе антисрпски Запад и што Србија може да у Москву извезе и нешто мало јабука. Неће то, ипак, тако бити, због стратешког договора, неизбежног договора, Европе и Америке са Русијом. Борба против нацизма исламских камиказа, невидљивог непријатеља који је међу нама и његова мета смо сви, захтева савез Европе и Америке са Русијом, а не непријатељство са Русијом, због тога што је Русија повратила свој Крим и што не прихвата ,,пресуду“ западних русофоба да је Русија туђинац у Украјини, у земљи у којој је рођена Русија. Уважавање реалности биће основа ,,нове Јалте“. Украјина није двориште Америке, нити је Србија, са свих страна окружена државама ЕУ и НАТО, двориште Русије.

* Шта смо пропустили да урадимо од 5. октобра до данас, с обзиром да сте у ауторском тексту у Политици навели да још није демонтирана служба Државне безбједности из Милошевићевог времена што се одражава и на судске пресуде, конкретно атентат на Вас у Будви?

- Пети октобар 2000. године је дан када је оборен Слободан Милошевић, али дан који није за славље, него за жаловање, јер је тада пао само шиљак пирамиде зла, да би читава пирамида била очувана. Милошевића су 5. октобра срушили команданти његових ескадрона смрти. Издали су га и продали ,,европској коалицији“ ДОС, коју сам ја основао и из које сам избачен после будванског атентата 15. јуна 2000. Да није било атентата и мојег одстрањивања из коалиције ДОС, не би 5. октобра Легија, убице из ,,земунског клана“, генерал Павковић и шеф ДБ Радомир Марковић били проглашени за хероје и ослободиоце. Са врхом пирамиде пала би сва Милошевићева пирамида, а она, све до данас, није срушена.