Ауторски текст Вука Драшковића за „Недељник“ о последњој деценији двадесетог века на Балкану

 

Снег је падао, густ, паперјаст и влажан, кад сам се, са крана довеженог на Трг републике у Београду, уздигнут стотинак метара у облачно небо, обраћао хиљадама присталица, на завршном митингу пред прве

вишестраначке изборе у Србији после 1945. године, заказане за 9. децембар 1990. године. Са тог крана, на крову Дома штампе, приметих двојицу залеглих снајпериста са цевима упереним у мене, па узвикнух: „Пуцајте, бандо бољшевичка“.

Нисам се обраћао снајперистима, него њиховој команди, генералској партији (Савез комуниста покрет за Југославију) супруге Слободана Милошевића, председника Председништва Србије и вође Савеза комуниста Србије, преименованог у Социјалистичку партију Србије. Пао је Берлински зид, распада се Варшавски пакт, темељи комунистичке вере пуцају и у Москви, комунистичке странке поражене су на изборима у Словенији, Хрватској, БиХ и Македонији, а генерали ЈНА и Слободан Милошевић презиру све те тектонске промене и Србију претварају у последњу базу за очување и одбрану једног историјски пораженог поретка. Халуцинирају да ће, спасавањем комунизма у Србији, „црвени“ повратити власт у читавој држави, и да ће, поврх свега, подстаћи бољшевички пуч у Москви.

***

У данима предизборне ћутње, кад више није било ни митинга ни интервјуа, ломи ме депресивно расположење. Не знам чега се више плашим: изборног пораза или победе. Водим, тешке и неме, расправе са собом самим.

Четрдесет и четири су ми године. Из партизанске сам породице, од 1968. до 1982, био сам и члан Комунистичке партије. У драматичну политичку битку рушења комунизма ушао сам на крилима својих романа, хорски дочекиваних као великосрпских, антихрватских, антимуслиманских, антиалбанских и прочетничких. Та хајка прибавила ми је и многе присталице. У изборној кампањи Српског покрета обнове, били су пуни тргови широм Србије. Моја странка је била једини озбиљни такмац партији Слободана Милошевића, а ја једини кандидат са реалним изгледима да потучем председника Србије.

Ситуација је, размишљам, и трагична и комична и фарсична. Милошевић и комунистички генерали представљају ме као четника, човека ножа, лудака који ће покренути рат у Југославији, а ја, често неподржаван и од своје странке, спречавање рата и одбрану Југославије истичем као прву обавезу, оптужујући браниоце Титовог наслеђа да, управо, смерају све оно за шта оптужују мене. Много је, знам, мојих присталица који верују да је крах Југославије историјска прилика за стварање Велике Србије, много је и оних које носе распламсале страсти давног партизанско-четничког рата и комунистичких злочина после рата, али доста је, ипак, и оних који разумеју оно што говорим, иако много тога на шта сам спреман, ако победим, не говорим никоме. Не смем, многе бих разочарао. Желим и борим се за пораз комуниста у Србији, а жалим, интимно, што су комунистичке и леве партије поражене у Словенији, Хрватској, БиХ и Македонији, нарочито у Хрватској и у БиХ. Са тамошњим „црвеним“ лакше би било постићи нови договор о новој југословенској федерацији или конфедерацији, на трагу реформског програма савезног премијера Анте Марковића, чија је странка доживела дебакл на свим до тада одржаним републичким изборима. Тако размишљам и кривим себе због тога што нисам подржао Анту Марковића, нити сам се срео са њим. Нисам га нападао, али ни бранио од хистеричне и здружене кампање новоизабраног председника Хрватске Фрање Туђмана, чија је победничка странка ХДЗ кокетирала и са усташтвом, и Слободана Милошевића и комунистичког штаба у Београду.

***

Девети је децембар, снег више не пада, а ја на гласање, у просторијама месне заједнице у приградском насељу Лабудово брдо, близу свог стана, одлазим са туробним уверењем да, неизбежно, пада Југославија, а са њом и победнички 20. век Србије и њене војске, без обзира ко ће, тога дана, да однесе изборну победу. Милошевић или ја, Милошевићева СПС или мој СПО. Хватам себе у потајној жељи да Милошевић победи мене, а СПО његову партију. Ја сам сатанизован, пола Србије ме мрзи и презире, а друга половина ме, такође безразложно, обожава. Те две Србије ће, победим ли, између себе ископати ратне ровове. Посланички кандидати СПО су, међутим, били оно најбоље што је тада Србија имала. Најугледнији и најстручнији људи у својим срединама, најумнији, идеолошки неострашћени, а од Милошевићеве пропаганде несатанизовани.

Милошевић стрепи од судбине Чаушескуа у Румунији, па му је функција председника Србије кључно питање његовог живота или смрти. Мени није. Милошевић јесте комуниста, али је још више прагматичан. Он не жели да убије Југославију. Он ту државу доживљава као да му је супруга, изненада неверна супруга, па хоће да је задржи батинама. Посланичка већина СПО у парламенту Србије, са којом ће он морати да сарађује, па и више од тога, да слуша и поштује њену вољу, ослободиће га тих страсти силе...

Тако премотавам у својим, узбурканим, мислима и, око поноћи, одлазим у седиште СПО, у две скучене и приземне просторије, у улици Џорџа Вашингтона.

***

Тутње трамваји улицом Џорџа Вашингтона, тутње све спорије, да би, сат иза поноћи, морали да стану. Ни аута више не могу том улицом. Скупља се силни народ, галама, песме, скандирања „доле банда црвена“. Славе победу. Водеће светске агенције објавиле, а београдски Студио Б пренео, да је Слободан Милошевић пред поразом, да сам ја, изгледа, освојио натполовичну већину гласова, и да, и у трци за места у парламенту, води СПО. Извештаји са бирачких места широм Србије, који пристижу од контролора СПО, то потврђују.

„Србија се данас вратила себи и одбацила поредак идеолошког једноумља“, говорим, уживо, у телефонским укључењима, водећим светским телевизијским и радио станицама, многим новинама. „Демократски договор о новој демократској Југославији, убрзано придруженој НАТО алијанси и Европској заједници, прворазредна је обавеза републике Србије“.

Ове моје речи, муњевитом брзином, преносе сви. На државној телевизији Србије музика и песма. Као да избора није ни било. Али...

***

Телевизија Србије најављује ванредну емисију посвећену изборима.

Екран, у глуво доба ноћи, попуњава глава вође СПС. Наизглед, смирен је, чак и насмешен. Тако и говори.

„Снаге безумља и хаоса прослављају некакву изборну победу, која не постоји, а њихови инострани ментори обмањују светску јавност вестима о преврату у Београду“, каже Слободан Милошевић. „Снаге безумља и хаоса, несумњиво, биће до ногу потучене у другом изборном кругу 23. децембра“ – завршава уз згрчени смешак, јер је и он морао да призна да није победио у првом изборном кругу.

Спикер ТВ Србије, затим, чита саопштење Савеза комуниста покрета за Југославију.

„Ми или они, Титова Југославија или четничка Велика Србија каме и злочина. Ово је избор. Ако би, западним манипулацијама, противно вољи грађана Србије, Вук Драшковић преузео управу над Србијом, могао би да бира само једно од ово двоје: да бежи из Србије или да га слободарски српски народ уклони и са функције и из живота“!

***

„Долазите сви из целе Србије, којима је до слободе Србије, на Трг код кнеза Михаила у Београду“, говорим у камеру Милорада Рогановића, из ТВ Студија Б и молим га да пожури са емитовањем, пре него што не затворе ту станицу, такорећи једини глас истине који може брзо стићи до грађана Београда, а посредно и грађана целе Србије.

***

До зоре, говорим у објективе страних ТВ камера, дајем интервјуе и страним и домаћим новинарима, сат читав одговарам на питања Српске речи, из Сарајева стиже и Горан Милић са екипом ТВ Yутел-а... Према нашим контролорима, добио сам близу 50 одсто гласова, 14 процената више од Милошевића. Формално, следи други изборни круг, али већ сам прогласио победу, нема узмицања. Биће другог изборног круга само за седишта у парламенту. У првом кругу, већ су победила 83 кандидата СПО, петорица кандидата Демократске странке (ДС), тројица представника Демократске заједнице војвођанских Мађара (ДЗВМ) и тројица чланова Странке демократске акције (СДА) Сулејмана Угљанина, а СПС је победио у 82 изборне јединице, од њих 250.

***

У приопћењу за јавност, кабинет хрватског председника Фрање Туђмана изражава огорчење због тријумфа четничких и великосрпских хегемониста у Београду, уз закључак да је такав исход избора у Србији срушио и последњу илузију о било каквом опстанку југословенске федерације.

Зове ме амерички амбасадор Ворен Цимерман. Честита победу и најављује одлучну реакцију Стејт департмента. Руски амбасадор ми преноси поздраве председника Совјетског Савеза Михаила Горбачова, а председник Савезне владе Југославије, Анте Марковић, моли да се хитно састанемо.

***

До зграде СИВ-а одлазим у пратњи тридесетак момака из СПО, готово сви су врхунски спортисти. У кабинету Анте Марковића је и генерал Вељко Кадијевић, савезни министар одбране.

„Армија неће допустити четнички пуч, желим да вам то кажем“! – рече генерал и оде без поздрава.

Марковић је изненађен оним што му говорим. Безрезервно подржавам његов програм економских и демократских реформи. Са Србијом уз себе, нека из Владе одмах отпусти генерале из генералске партије. Савезним законом генералима и официрима забранити страначко деловање. Хитно упутити захтев за чланство Југославије у НАТО савезу и Европској Заједници, на чело војске довести млађе и прозападне официре и генерале.

„Земљаче мој“, тако ме ослови, јер смо обојица били Херцеговци. „Све су то и моји циљеви, али се плашим да ће Милошевић поништити твоју победу. Шефу ДБ Зорану Јанаћковићу издао је ратна упутства, такође и команди полиције, али он, срећом не командује Армијом... још јој не командује. Пропаганда против тебе на београдској и хрватској телевизији је стравична, а ко влада телевизијом влада и државом.“

Страх му изби из погледа када рекох: „Знам, отећу Милошевићу телевизију, вечерас или сутра ослободићу Бастиљу!“ Ћутао је подуго, затим упитао да ли бих попричао и са Стјепаном Месићем, председником Председништва СФРЈ? Ту је, у згради СИВ-а, жели да се састанемо.

***

Месић насмејан, опуштен, а хоће да буде тајновит, загонетан. Њему је – каже – свеједно ко је победио, јер раздруживање Хрватске од Југославије нико не може спречити. Његова југославенска осећања нису спорна, али Југославија се већ распала и једина обавеза одговорних политичара је да се договоре о мирној растави тог пропалог брака. Не говорим – каже уз шеретски смешак – као четник, али са дугачком косом и брадом личим на четника. Под дојмом оног што сам доскора писао и говорио, као и због мог изгледа, за Хрвате сам оличење Драже Михаиловића, опет се смеје и нуди ми цигарету. „Ако си побиједио, не дај Милошевићу своју побједу“, нагло се уозбиљи. „Предсједништво, на чијем сам челу, командује војском и она се неће мијешати у политичке сукобе у Србији, макар они били и драматични.“

***

На Тргу републике десетине хиљада присталица СПО из Београда и целе Србије, колоне аутобуса и аутомобила крећу се ка престоници, али и полицијских транспортера и борних кола. Пионирски и Ташмајдански парк запоселе полицијске снаге у ратној опреми. Циљ је очигледан, да се бране зграда Председништва Србије и зграда телевизије у Таковској улици. На Председништву СПО процењујемо да ће, до вечери, у Београду бити, можда, и пола милиона демонстраната. Студио Б емитује и понавља захтеве СПО: да Милошевић, без оклевања, призна изборни пораз и да директор и уредници ТВ Београд поднесу оставке. У посебном саопштењу, све странке опозиције позивају се на заједничку одбрану изборних резултата и заједнички наступ у другом кругу парламентарних избора.

***

Седиште опозиције сада је у Српској кафани, на Тргу републике. Митингу СПО придружују се сви. На Председништву ДС вођена је тешка и дугачка дебата. Неколико професора и академика блиских Добрици Ћосићу захтевали су да ДС осуди протестни митинг СПО. Зоран Ђинђић је заступао став да је потребно подржати митинг СПО, јер ће Милошевић да га разбије, па ће, иза поражених Вука и СПО, „остати празнина, коју ће да попуни ДС“.

***

Увече 10. децембра, буни се Студентски град, убрзо и цео Београдски универзитет. Од Народног позоришта, па до Игуманове палате, врило је као у гротлу. На импровизованим бинама, смењивали су се говорници, трештала музика, на улицама се играло, точио шумадијски чај и кувано вино. Однекуд су довежене и гомиле грања и пањева, запаљене ватре...

***

Уторак је, 11. децембар. Преко ноћи, хиљаде полицајаца са борним колима, коњицом, дресираним псима и цистернама са воденим топовима затвориле су све прилазе Тргу републике, осим из Коларчеве улице, јер је тај правац, све до Игуманове палате, био препун демонстраната. Тај део фронта био је опкољен кордонима постројеним код Скупштине Србије, на Тргу Маркса и Енгелса и код зграде Председништва. Истовремено, на Милошевићев позив, из унутрашњости Србије кретале су, ка Београду, његове присталице. Он је спремао крвопролиће. Морао сам да га предупредим.

Тачно у подне, са балкона Народног позоришта, обратио сам се демонстрантима.

„Слободан Милошевић, његови генерали и телевизија хоће да нам Београд претворе у бојно поље. Последњи пут га позивам да се уразуми, да уклони полицијске трупе и да призна изборни пораз. Захтевам да директор и уредништво ТВ Бастиље поднесу оставке. То се мора данас десити, милом или силом. Чекаћемо још сат времена.“

Хтео сам још да говорим. По команди, полицијски ескадрони кренуше у напад. Праште бомбе сузавца, борна кола продиру у масу, севају пендреци, полицијска пешадија и коњица обарају људе, вриска на све стране, демонстранти узмичу ка споменику Кнезу Михаилу, газе једни друге, а по децембарској хладноћи водени топови пуцају по народу... „Јуриш, јуриш, јуриш!“ вичем у микрофон, а разјарена маса, која је личила на сабијену опругу, одједном јурну ка нападачима... За мање од десет минута, полицијска сила је разбијена, на попришту су остали и њени водени топови, неколико борних кола, једна наоружана митраљезом.

***

Са ратним пленом, огорчени и охрабрени, кренули смо на ТВ Бастиљу, и не слутећи да, у одбрану телевизије, креће и десетак тенкова ЈНА. ТВ и Радио Студио Б понављају позив савезног премијера Анта Марковића да се тенкови одмах повуку и његову изјаву да је, незаконито, на своју руку, тенкове на демонстанте послао генерал Вељко Кадијевић!

***

Бастиља је опкољена. Можда и 200.000 демонстраната је у обручу око зграде, а наспрам њих су два полицијска кордона, са оружјем на готовс, један у Таковској, а други у Абердаревој. Испред улаза у Таковској су и тенкови, са цевима упереним у народ. Пењем се на цистерну са воденим топом, говорим у мегафон.

„Тенкисти, вас на ваш народ није данас послала врховна команда ЈНА ни Влада Југославије, него су то учинили генерал Вељко Кадијевић и Слободан Милошевић. Врховна команда и савезни премијер разрешили су тог лудог генерала, а Милошевића је, пре два дана, са његове функције отерао народ Србије. Као председник Србије, од вас тражим да будете уз народ и да тенковске цеви, одмах, уперите ка овој телевизији лажи и зла, ка ТВ-Бастиљи, коју морамо да ослободимо“!

Један, па још један, па још пет тенкова, ускоро сви, окренуше се ка Бастиљи. Девојке скачу на тенкове, љубе и грле војнике. Позивам полицију да и она приђе народу. Кордони се размичу, један тенк иде ка улазу у зграду телевизије...

***

У холу, у приземљу, сачекују нас генерални директор телевизије Душан Митевић и петорица уредника. „Сви смо поднели неопозиве оставке и, пре неколико минута, телевизија је то и објавила“, каже Митевић. „Програм уређује нови колегијум, управо се грађанима Србије саопштавају стварни изборни резултати, друже председниче, господине председниче Србије“, пружи руку да ми честита победу.

***

Снажно озвучење преноси моје обавештење народу да је Бастиља ослобођена и молбу да држе обруч око ње и даље, али да у саму зграду нико не улази. Песма, покличи, одушевљење...

У студију сам ослобођене Бастиље, слушам вести. Вршилац дужности генералног директора и главног и одговорног уредника је Драган Којадиновић, а Студио Б преузима Милорад Рогановић. Којадиновић је, говори спикер, већ именовао нови уреднички колегијум, у коме су и Ђоко Вјештица, Џевад Сабљаковић, Мирко Кларин, Фахри Муслију...

„Сада ће вам се, драги гледаоци, обратити новоизабрани председник Републике Србије“ – најављује ме Којадиновић.

***

„Ово је, драги грађани, нови почетак републике Србије и нови почетак Југославије. Од данас почиње рат свакој и свачијој мржњи, која провоцира рат, почиње гашење узаврелих идеолошких и националних страсти. Наша велика држава Југославија, и Србија у њој, крећу у будућност демократског договора о свему што угрожава наше заједништво и брзо прикључење породици европских демократија...“

Говорио сам кратко, уочљиво и нервозно.

***

Још сам био у згради телевизије, зазвони телефон директора. Јавља се Слободан Милошевић, позива ме у зграду Председништва Србије, да ми честита победу и да попијемо по пиће.

Врло радо, кажем му и предлажем да, најпре, код њега дође Драган Којадиновић са камерама и камерманима, да он да изјаву за јавност, па да ја, после тога, одем код њега. Он мало размишља, и пристаје.

***

Говори стојећи, испред заставе Србије са петокраком, мало раскорачен, говори смирено, није ни туробан ни насмешен, гледа у објектив камере.

„Другарице и другови, грађани и грађанке републике Србије, управо ме је Републичка изборна комисија обавестила да сте вашом већинском вољом за председника наше државе изабрали господина Вука Драшковића, председника СПО и познатог књижевника. Ја му честитам изборну победу. Право да вам кажем, мени је то, у неку руку, и драго. Имаћу више слободног времена да се посветим породици, странци коју водим, а и својим бројним пријатељима. Формално, нови председник требало би да преузме дужност после другог изборног круга за посланике новог парламента, али ја не желим да робујем форми. Воља већине грађана важнија је од процедуре, и ја, овом изјавом, одступам са своје функције!“

***

Слободан Милошевић ме прима веома љубазно, али не може да прикрије осећања.

„Нисте освојили натполовичну већину, али ја сам вам признао победу, да бисмо избегли хаос и могући грађански рат у Србији“, каже ми у свом, а сада мом, кабинету.

„Тај хаос и могући грађански рат режирали сте ви и ваши генерали“, одговарам му. „Сву своју оружану силу послали сте на голоруке демонстранте, криминално извели и тенкове ЈНА на улице Београда... Можда ми је недостајало пар хиљада гласова, не више, али ви ми ништа нисте поклонили, него сте спасили себе“, гледам га у очи, а он се мршти.

„Шта хоћете да кажете?“ – упита ме, као да је зачуђен.

„Спречили сте онај народ да дође овамо... Чули сте, уосатлом, повике да морате завршити као Чаушеску.“

„Добре су вам изјаве, штета што се нисмо раније упознали“, рече он, неочекивано. „У одбрани Југославије имаћете моју пуну подршку.“

„Хвала вам, али Југославија се не брани ни одбраном комунизма, ни книнским балванима, ни репресијом над косовским Албанцима, ни антимуслиманском кампањом у Босни, ни економским санкцијама Словенији.“

„Немам ја никакве везе са балванима и устанком Срба у Книну... Верујте ми да, све до тих балвана, нисам ни знао да тамо живе Срби... Словенци су нас издали у одбрани Косова, они су више Аустријанци него Југословени. Са Хрватима, са Туђманом, можемо се договарати, али са Словенцима је споразум немогућ.“

„Нимало се не слажем са вама. Ваша је трагика у томе да сте рушили Југославију, најискреније верујући да спречавате њено рушење. Пао је комунизам, пао је Берлински зид, рађа се нова Европа, да ли то разумете?“

„Наравно да разумем, али ви, изгледа, не схватате да је ово све забуна, и то привремена, јер су Михаилу Горбачову одбројани дани. Биће земљотрес у Европи, а и код нас, кад се Совјетски Савез усправи и крене у контраофанзиву“!

Ништа му не одговорих. Пружих му руку и рекох да су неизбежне крупне промене и у Србији и у Југославији, али да никаквог реваншизма према било коме неће бити.

***

На изборној победи и мирном расплету драме у Београду честитају Михаил Горбачов, Џорџ Буш, Франсоа Митеран, Хелмут Кол, Маргарет Тачер, Перес де Куељар, Константин Мицотакис... Разговори са Антом Марковићем су свакодневни, увек у његовом кабинету, и, најчешће, у четири ока. Слажемо се, такорећи, у свему, али никаквих саопштења за јавност или конференција за новинаре нема. Он савезни премијер, ја председник највеће југословенске републике, а обојица радимо у илегали. Већ крајем децембра, Словенци ће се на референдуму изјашњавати да ли су за излазак из Југославије. Анте мисли да су плебисцит заказали због бекства од Милошевића, а не од Југославије, и да морам хитно ићи у Љубљану. Најпре у Љубљану. Ако их уверим да Србија прихвата и конфедерацију република – држава, можда ће тај референдум и да откажу. Босна, Македонија и Црна Гора нису проблем. Кључ је у рукама Словенаца, а не Фрање Туђмана... Потребна нам је снажна телевизија која ће да подржава очување и реформисање државе. YУТЕЛ оснажити финансијски, технички, кадровски. Централа да буде у Сарајеву, а Горан Милић главни и одговорни уредник...

***

„Са радошћу сте ушли у Југославију 1918, часно је бранили 1941, подржали њено обнављање 1945. Због чега сада, 1990. године, желите да одете из Југославије?“

Овако, у Љубљани, где сам дочекан са нескривеним пријатељским осећањима, почињем разговор са републичким врхом Словеније.

„Нама је Србија увела економске санкције, Милошевић нас је отерао са последњег конгреса СКЈ, проглашени смо за алпске Швабе... напросто, Србија нас изгони из заједничке државе“, каже Милан Кучан.

„Пао је Берлински зид, комунистички поредак руши се у Москви и читавој Источној Европи, а у Београду је мрак и слепило... тако је било бар до пре два дана“, каже Јанез Дрновшек. „Хрватска је на рубу рата између Хрвата и Срба, комунистички генерали југословенске војске и тајне полиције припремају ратни пожар и у БиХ, на Косову... Имате ли снаге да разбијете ту мрежу?“

Разговор траје дуже од пет часова. Словенци, опрезно и деликатно, не истичу никакве тврде захтеве, само набацују предлоге за размишљање. Централизована и комунистичка федерација је мртва. Конфедерална унија република држава је, евентуална, алтернатива. ЈНА трансформисати у професионалну и неидеолошку војску. Заједничка монета, јединствено тржиште, заједничка спољна политика приступања НАТО алијанси и Европској заједници. Најкраће, републике-државе би суверено одлучивале о свему, па и о томе како ће се формирати централни органи конфедерације (Председништво државе, Генералштаб, Влада Конфедерације, Парламент, Уставни суд, Врховни суд...). За то сам – кажем им – да новим договором Југославија буде уређена попут САД или Немачке. То су федерације које су конфедерације, или обрнуто. Да будемо: Сједињене државе Југославије. Или: Савезна република Југославија. Лично, ближи ми је први назив.

„Чиме заменити петокраку на капама војске, која ће бити савезна застава, која заједничка химна?“ – помало шеретски пита Димитрије Рупел.

Изненадио ме, па импровизујем. Грб Југославије имао би шест поља, у којима би били грбови шест република држава. Постојећу химну „Хеј Словени“ можда не би требало ни мењати, као ни постојећу тробојку, само са ње уклонити петокраку.

***

„Пораз Слободана Милошевића на председничким изборима у Србији, као и вера да ће реформске и демократске странке победити и на изборима за Скупштину Републике Србије, определили су нас да одложимо референдум о изласку Републике Словеније из Југославије, и да максимално помогнемо у проналажењу решења за коренити и демократски преображај заједничке нам државе!“

Ово саопштење, које је одјекнуло као бомба широм Југославије, али и у престоницама Европе, у Вашингтону и Москви, затекло ме је у Сарајеву. Алија Изетбеговић ме дочека сав озарен.

„БиХ је срце Југославије и ми прихватамо и федерацију и конфедерацију, зависно од воље осталих република“, одмах се определи.

У Подгорици и Скопљу исто расположење. Дан уочи другог круга гласања за Скупштину Србије, прима ме у Загребу Фрањо Туђман.

***

„Ја сам, изгледа, за новог србијанског предсједника девета рупа на свирали“, говори Туђман док се рукујемо. „О вољи Хрвата и Хрватске не може се одлучивати без Хрвата и Хрватске“, не крије да је љут, увређен.

„Не живе само Хрвати у Хрватској, нити су сви Хрвати за Хрватску изван Југославије“, одговарам му, а њему, од беса, плануше образи. „Драги господине председниче, доживљавам Вас као жестоког свог противника само због тога што сте водили „Партизан“, а ја сам задрти навијач „Звезде“ – гласно се насмејах, а насмеја се и он.

„Кажите, али искрено, да ли подржавате ову хајдучију, ову оружану побуну Срба у Книну?“ – замахну песницом, али не удари њоме о сто.

„Не подржавам. Они су грађани државе Хрватске, која је у држави Југославији, и морају да поштују и државу Хрватску и њене границе“.

„Драго ми је да то чујем“ – одговори он.

„Не подржавам, међутим, ни вашу одлуку да Србе у Хрватској избаците из новог устава Хрватске, да им одузмете својство конститутивног народа.“

„Логично, јер Срби су национална мањина, има их само 15 процената.“

„Тих 15 процената чинило је већину у антинацистичком отпору у Хрватској за време НДХ и усташког геноцида над Србима и Јеврејима“, рекох одлучно, али тихим гласом.

„Нећу дозволити стварање српске државе у хрватској држави. Биће разоружани, милом или силом.“

„О сили и не размишљајте. Боље је да се са њима договорите о њиховој аутономији у оквиру Хрватске.“

„Нудимо им културну аутономију, али они одбијају. Они хоће да се отцијепе од Хрватске.“

„Неће, генерале. Све док је Хрватска у Југославији, они ће прихватати Хрватску као своју државу. Њих је страх од слома Југославије, од усташких поклича у Хрватској, плаше се репризе Павелићевих злочина.“

„То је измишљени страх“ – плану Туђман. „Ја сам предсједник Хрватске, а ја сам се борио против Павелића и усташа, ја сам био Титов а не Павелићев генерал.“

„Тачно је, борили сте се против усташа, али сте се борили заједно са Србима из Хрватске. И победили сте. Победите поново, тако што ћете, заједно са Србима из Хрватске, градити нову, европску Хрватску, у новој, европској, Југославији.“

„Ми, можда, и можемо размотрити концепт конфедералног договора, али под увјетом да побуњени Срби врате оружје у армијске касарне и полицијске станице“, рече Туђман и предложи да разговор наставимо за ручком.

* * *

Атмосфера за ручком је опуштена. Туђман је, и даље, помало крут, али Стипе Месић, као у шали, нишани у моје рањиве ставове.

„Одричете се, дакле, четничког концепта Велике Србије“? – тешко је докучити да ли је то констатација или провокација.

„Борећи се за очување Југославије, борим се и за Велику Србију!“ – одговорих му.

„Точно тако“ – повика Туђман. „Свака је Југославија Велика Србија“.

„Југославија је, господине предсједниче, и Велика Хрватска, и Велика Босна, и Велика Словенија, и Велика Црна Гора, и Велика Македонија. Распадом те државе, и Србија, и Хрватска, и све остале републике постаће бантустани.“

„Вјеројатно, али је неупитно да Југославија највише одговара Србима“ – рече Месић. „Да није тако, не бисте је ни стварали 1918. године.“

„Идеја Југославије поникла је у Загребу, а не у Београду“ – реплицирам уз смешак.

„Конфедерација може бити само република, нипошто монархија“, рече Туђман неочекивано. „Сједињене државе Југославије допуштале би и могућност да Србија буде краљевина.“

„Само да је жив, како би Тито данас поступио?“ – упита Месић и пресече могућу полемику о краљевини Србији у конфедералној унији држава Југославије.

Мој одговор изазва спонтани смех свих. Тада се Фрањо Туђман, први пут тог дана, искрено смејао. А рекох, приближно, да би Тито отишао у Вашингтон и Брисел и тражио признање и награду за себе и његову државу због слома ригидног комунизма у СССР-у и целој Источној Европи. Рекао би да је он, од 1948, од раскида са Стаљином, био црна овца комунизма, да је тај поредак упорно подривао изнутра, и да је слом стаљинизма његов тријумф. И одмах би тражио паре, бар двадесетак милијарди долара, за пријем Југославије у НАТО и Европску Заједницу!

„Заокрет ка Западу он је спремао и за свог живота“, рече Туђман. „У много чему, Југославија је била уређена као Европска Заједница.“

„Јесте, и ништа од тога не би требало мењати“, сложих се са њим.

„Зашто рехабилитујете четничког вођу Дражу Михаиловића“? – загледа се Туђман у мене.

„Темељно реформишимо све тајне полиције, и републичке и војне и савезну, отворимо тајне досијее и архиве о злочинима свих, и четника, и усташа, и партизана, и балиста, па запослимо врхунске домаће и стране историчаре да пишу и напишу нове уџбенике“. Тако одговорих, а Стипе Месић одмахну руком: „Добро, чак је то јако добро размишљање, али је то клупко немогуће размрсити“.

***

Добијени председнички избори одлучујуће су допринели и убедљивом поразу Милошевићеве партије у другом кругу гласања за посланике Скупштине Србије. Опозиција је освојила 151 место (СПО 130, ДС 14, ДЗВМ 4 и СДА 3), а СПС 99 мандата. Косовски Албанци су бојкотовали и председничке и парламентарне изборе.

***

За председника парламента изабран је председник ДС, проф. др Драгољуб Мићуновић, а по једно потпредседничко место добили су кандидати СПО, СПС, ДЗВМ и СДА. Функција генералног секретара парламента припала је СПО, уз обавезу да је уступи представнику косовских Албанаца, кад се и ако се са Ибрахимом Руговом постигне споразум о укључивању Албанаца у органе власти републике Србије. За премијера је изабран др Љубомир Маџар, један од највећих заговорника реформског курса савезног премијера Анте Марковића. Влада је имала 17 министарских ресора: СПО-у је припало 10, ДС-у 2, по један ресор добили су ДЗВМ и СДА, а два ресора (Грађанске слободе и потпредседник Владе за ресор децентрализације власти) резервисана су за косовске Албанце. Адвокат Томислав Благојевић из Велике Плане преузео је ресор Унутрашњих послова, књижевник Миленко Вучетић ресор културе и информисања, док је за министра правде изабран адвокат Илија Радуловић, чувени судија који је, седамдесетих, разрешен судијске функције због историјске пресуде којом је тајно ухођење грађана и терор комунистичке Удбе оквалификовао као „Хирошиму људског достојанства“. Он је задужен за израду закона о лустрацији, коренитој реформи служби безбедности и отварању њихових тајних досијеа о злочинима.

***

Договори и одлуке ређају се као на филмској траци. Савезни парламент изгласава леx специалис о пензионисању свих генерала и официра ЈНА који су били чланови Савеза комуниста – покрета за Југославију, а због извођења тенкова на демонстранте у Београду генералу Вељку кадијевићу одузима се и генералски чин. ЈНА постаје ВЈ, Војска Југославије, а СФРЈ постаје СРЈ – Савезна република Југославија. Хрватска није пристала на назив: Сједињене државе Југославије. Термином „република“ спречила је и саму могућност да у Србији, највећој чланици нове конфедерације, буде обновљена монархија.

Амерички државни секретар Џејмс Бејкер дошао је у Београд са донацијом од десет милијарди долара, али и са неколико услова. Побуњени Срби у Хрватској морају да окончају побуну, Влада Хрватске мора да им гарантује аутономију по највишим европским стандардима, Влада Србије мора да гарантује исту такву аутономију косовским Албанцима, да функцију потпредседника Владе уступи ономе кога предложи Влада Косова, а косовски Албанци именоваће и свог представника у Председништву СРЈ.

Изложен и додатном притиску из Брисела и Берлина, Туђман је пристао. Попустили су и Албанци. Њихов лидер Ибрахим Ругова постао је члан Председништва СРЈ, Азем Власи је изабран за једног од тројице потпредседника Владе Србије, адвокат Фехми Агани за председника Савезног Уставног суда. На упорно инсистирање Ибрахима Ругове, пензионисана је савезна химна „Хеј Словени“ („Албанци нису Словени, пристајемо да живимо у Југославији и Србији, али не прихватамо да будемо Словени“, говорио је) и замењена је химном „Земљо моја“ аутора и композитора Кемала Монтена. Републике суверено одлучују о својим химнама и заставама, а у савезном грбу биће, минијатурни, грбови чланица конфедералне федерације. АП Војводини враћен је статус који је имала пре владавине Слободана Милошевића, а покрајине Косово и Српска Крајина добиле су статус какав има Јужни Тирол у Италији.

***

Салвама из 24 артиљеријска оруђа у Београду и по 12 оруђа у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Подгорици и Скопљу, у суботу, 9. марта 1991. године, прослављено је потписивање основних принципа уставног уређења Савезне републике Југославије. Споразум је потписан у Бриселу, у присуству шефова држава или влада Европске заједнице, као и председника СССР-а и САД, Михаила Горбачова и Џорџа Буша.

* * *

Два месеца касније, новоизабрани парламент СРЈ усваја нови Устав СРЈ. Премијер Анте Марковић за чланове свог кабинета именује 15 министара: по двојицу представника шест република и по једног представника покрајина Косова и Војводине.

У Бриселу одлучују о „ванредном и убрзаном“ придружењу СРЈ Европској заједници, а на самиту НАТО алијансе, одржаном 23. маја 1991, доносе одлуку да се Југославији упути позив за пуноправно чланство. Из својих предприступних фондова, а ради убрзања свеобухватних демократских реформи, ЕЗ Југославији додељује осам милијарди немачких марака. Посебно се инсистира на децентрализацији власти, са ослонцем на економску аутономију општина и региона.

***

29. мај 1991. „Црвена звезда“ постаје првак Европе у фудбалу.

***

Август, 1991. Неуспео пуч комунистичких генерала у Москви. Михаил Горбачов забрањује рад Комунистичке партије СССР, пензионише већину генерала војске, распушта и реформише тајне службе, отвара тајне досијее о стаљинистичким злочинима.

***

21. децембар 1991. Совјетски савез се, по угледу на Југославију, трансформише у демократску конфедерацију, која успоставља стратешко партнерство са НАТО алијансом.

***

1. новембар 1993. На самиту у Мастрихту, Европска заједница преименује се у Европску унију, а Југославија постаје њен пуноправни члан.