Трећи светски рат само што није почео! Тако се, све чешће и алармантније, говори и пише на простору од Атлантика до Пацифика, у обе Америке, у Африци и Аустралији.

У Сирији је апокалипса, а целом Блиском Истоку, Авганистану, Пакистану и Египту - региону од близу милијарду људи - прети ратна катаклизма. У свим европским земљама је, због терориста, полуратно стање. Украјина је бомба која прети сударом НАТО и Русије у самом срцу Европе. Из кумулуса мржње и узаврелих страсти, на Балкану може да потекне и киша новог рата... Свет је само на пар корака од провалије. И само пар корака од избегавања трагедије.

Драматично је потребна нека храбра иницијатива, наизглед и ретроградна, о хитном стратешком договору САД и Русије, главних чувара глобалног мира, али и јединих сила које могу да покрену и страшни глобални рат. Потребан је договор те две војно најмоћније државе о дефинисању интересних сфера, попут договора у Јалти 1943. године.

Интерес очувања светског мира, а он је изнад сваког другог интереса, налаже узајамне уступке и компромисе. Да чланство у НАТО алијанси буде затворено за све државе на простору бившег СССР-а (изузев три балтичке земље, које су већ у тој алијанси), као и њихово чланство у ЕУ, јер су све оне, у децембру 1991, распадом Совјетског Савеза, потписале споразум о чланству у Заједници независних држава. Кршење тог споразума Русија доживљава као издају и угрожавање својих виталних државних интереса, националне безбедности и свог историјског наслеђа. Истовремено, Русија би се одрекла притисака на било коју балканску државу да не приступи НАТО савезу и Европској унији. По "Јалти два", безусловно би биле укинуте све санкције САД и ЕУ уведене Русији због враћања Крима под свој државни суверенитет, као и узвратне санкције Русије тим земљама. Русија би отказала војну подршку побуњеницима у Донбасу, Украјина би преузела пуну контролу своје државне границе са Русијом и обавезала се да спроведе споразум из Минска о специјалном статусу Донбаса. Овим би, практично, били отклоњени главни узроци данашњег хладног рата између Запада и Русије, а широм би се отворила врата и договору да НАТО и Русија, као савезници, објаве рат међународном тероризму. И да тај рат брзо и добију.

Самит ОЕБС-а у Београду је прилика за овакву, или њој сличну, иницијативу. Није реално тако нешто очекивати од земље домаћина, којој је циљ да се не замери било коме, без обзира што дипломатске фразе пуне празнине не користе никоме. Надати се, ипак, да је нова Јалта неизбежна и да су сазрели услови за њу.

Београдски самит је и прилика да Србија упути и замерке многима у данашњој Европи. Свима који су се, на било који начин, огрешили о муке несрећника који беже из сиријског пакла. На те замерке Србија има морално право, јер је у избегличкој драми сачувала своју људску душу.

Нико толико није устао против сна сиријских избеглица о европској слободи и срећи, као државе које су, у совјетском логору, маштале о тој истој слободи, која је стечена рушењем Берлинског зида. Сада те земље подижу зидове и бодљикаве жице.

Као да данашња Мађарска неће ни да се сећа оних стотина хиљада Мађара, који су, испред совјетских тенкова, избегли у Европу и САД, многи и у тадашњу Југославију. Чеси заборавили на своју 1968, Пољаци заборавили колико је њих за сном о слободи отишло у САД, у Француску, у Британију. Словаци би да примају само Сиријце хришћане, али и њих мало.

Готово сва Европа, одједном, не памти десетине милиона европских бескућника, ратних заробљеника, логораша и прогнаника у Другом светском рату. Исис је, тада, био немачки рајх. А данас? Скоро све сиријске избеглице слободу и наду траже у Немачкој. Ангела Меркел, рођена и одрасла у Источној Немачкој, уздигла се, високо, изнад толиких бездушних европских вођа, бранећи савест своје нације, али и читаве Европе. Њој, одраслој поред зида, не пада на памет да подиже зид, или да несрећне Сиријце дели на хришћане и муслимане.

Затварајући очи пред разрушеном Сиријом, многи у Европи затварају и своје памћење Европе пре само неколико деценија. Заборављају како смо се сви дизали из рушевина и пепела. Заборављају да је, оваква каква је, Европа данас мешавина нација, култура, раса, религија, избеглица, гастарбајтера. То је Европу подигло и уздигло, а зло само једне вере, нацистичке, и само једне расе, аријевске, умало је није уништило.