“Нисам изненађен коментарима упућеним жртвама паришког терора које последњих дана читам на порталима и друштвеним мрежама, а који се углавном своде на две поруке: то вам је за НАТО бомбардовање 1999. и то вам је за гласање у УНЕСКО”, каже председник Српског покрета обнове, књижевник Вук Драшковић.

“Ко то васпитава српску омладину, запитаће се неко. Нажалост, васпитавају је професори рата, професори мржње, барјактари зла који су у међувремну постали најугледније личности ове земље, чланови САНУ, добитници свих друштвених признања, књижевних награда… У пропагирању зла и антизападне мржње, баш као и деведесетих, помажу им исти они медији чији је задатак да следе и оправдавају политику Слободана Милошевића и његових злочина”.

* Колико је сећење на НАТО интервенцију на СРЈ заиста узрок антизападног расположења о коме говорите? 

- Оно је алиби… Када је реч о НАТО интервенцији на СРЈ, Милошевић је, показало се, био велики стратег и победник. Ово говорим као директан сведок, као тадашњи потпредседник Владе СРЈ за спољну политику који је, жртвујући властити углед вође свих дотадашњих антимилошевићевских и антиратних демонстрација, ипак пристао да уђе у ту владу и да покуша да са западним силама постигне споразум о томе да Србија задржи Косово у границама СРЈ и избегне НАТО бомбардовање.
У Паризу, у преговорима у Рамбујеу, понуђено нам је то обоје. Покушао сам да Милошевића убедим да предложени споразум што хитније потпише, био сам шокиран његовом реакцијом.

* Каквом реакцијом?

- Косово је, тврдио је Милошевић, Србији камен о врату, па ће НАТО бомбардовање бити идеална прилика да јој га Запад отме. После тога, склапао је Милошевић своју крваву стратегију, сву кривицу пребацићу на антисрпски Запад и отворити врата формирању федерације или конфедерације са Русијом и Белорусијом. Провоцирањем НАТО бомбардовања, Милошевић је Србију, коју је свет доживљавао као агресора у Хрватској и у Босни и Херцеговини а српског и југословенског председника називао “балканским касапином”, на крају успео да учини жртвом највеће војне машинерије у историји света. Зато и кажем да се показао као велики стратег и победник.
Да парадокс буде већи, најодговорнији за веровање у те лажи, као и за касније подгрејавано антизападно расположење у Србији, није Милошевићев режим, већ режим успостављен након његовог пада.

* Зашто?

- Зато што није отворио архиве и грађанима испричао истину о НАТО бомбардовању, о томе како је до њега дошло; о жртвама, о злочинима које су Милошевићеве полицијске, војне и паравојне снаге починиле над косовским Албанцима; о масовним гробницама, о недужним жртвама његових ескадрона смрти.

* Премијер Александар Вучић једном је рекао да ће Србија бити шокирана када сазна ко је 1998. ликвидирао шесторицу српских младиће у пећком кафићу Панда. И?

- Од почетка сам снажно подржао опредељење Александра Вучића да започне са чишћењем српске пећине злочина, да злочинце приведе правди, да помири регион, да се заложи за његову стабилност. У разговорима са њим тражио сам да скине главу тој немани злочина, крви и криминала, том Левијатану Србије. Не физички, наравно, већ да распусти и реформише службе, да поведе истрагу о томе ко је правио злочине и да кривце изведе пред лице правде. Када је премијер саопштио да злочин у кафићу Панда нису починили албански терористи него… Није изговорио ко је то учинио, али је било јасно на кога је мислио. 

*На кога?

- На Милошевићеву службу безбедности. Е, када је то поменуо, поверовао сам да је Вучић заиста кренуо да уништи зло. Уместо тога, премијер је заћутао.

* Уплашио се или…?

- Вероватно су га опколили… Овом земљом, владом, парламентом, свим њеним институцијама влада зло над злом, влада зло над злом, влада над владама - нереформисане службе безбедности које подржавају њихова руска сабраћа. Оне су Србију претвориле у каљугу у којој се тргује и влада помоћу “поузданих извора”, досијеа, тајних снимака.

* Морам да вас питам како то да сте од некога ко у Главном одбору своје странке има човека за кога се сумња да је умешан у убиство браће Битићи очекивали да крене у обезглављивање Левијатана о коме говорите?

- Амерички амбасадор у Београду недавно је подсетио на ликвидацију браце Битићи, која је запела и која ће запињати све док се службе не очисте од оних који су учествовали у злочинима. Није тајна да ти кругови уживају снажну подршку и у Србији и ван ње. Уосталом, поједине веома утицајне структуре у Русији највећи су заштитници злочина Слободана Милошевића. За њих су Милошевић, Ратко Младић, Радован Караџић, Мирјана Марковић хероји, док су убице српске деце у Пећи, убице мојих најдражих на Ибарској магистрали, убице Ивана Стамболића, убице Зорана Ђинђића, Славка Ћурувије, судије Симеуновића, браће Битићи и осталих вероватно буревесници нове слободе која ће обасјати Србију. Када је Ђинђић убијен, спикер руске државне телевизије рекао је да је стрељан српски издајник који је заслужио метак. То су страшне ствари! Иако ми је веома тешко што то говорим…

* Зашто вам је тешко?

- Зато што сам, као и већина Срба, васпитан да волим Русију. У дубини те љубави никада се нису налазили зло и промоција зла. Е, сада се, пак, љубав према Русији директно манифестује као обожавање и величање злочина. Таквом политиком у односу на крваво наслеђе Слободана Милошевића, као и подржавањем оваквих пријатеља у српском народу, Русија озбиљно ризикује да испари и да нестане из оних најплеменитијих историјских осећања велике већине Срба. Зато ми је тешко.

* Ко су данас “руски пријатељи” у Србији, кога званична Москва подржава?

- Својевремено је појединачно најача партија у Србији – говорим о Српској радикалној странци - лансирала тезу да Срби у ствари нису Срби него “мали Руси”. Актуелни председник Републике изјавио је како је његов политички циљ да Србија постане руска губернија. Када је најављена британска Резолуција о осуди геноцида у Сребреници, овде су све те снаге, сви професори злочина загаламили да је реч о антисрпској завери и да се мора тражити помоћ Русије. Председник Владе рекао је да Србија то неће чинити будући да нема смисла молити Русе да вас штите од оних чијем чланству тежите. Е, а онда је председник Републике ипак затражио помоћ, што је Москва једва дочекала. На крају, у ту мрежу је упао и сам премијер, након чега је Србија доживела велики пораз.

* Зашто пораз?

- Британска Резолуција о Сребреници позивала се на пресуду Међународног суда правде у Хагу у којој се каже да је у Сребреници почињен локални геноцид, за који нису одговорне ни држава Србија ни српски народ.

* И да држава Србија, иако је била у могућности, није спречила да геноцид буде почињен?

- Као и да су геноцид у Сребреници починили конкретни злочинци, са именом и презименом. Председник Србије затражио је руски вето, вероватно уверен у то да је заправо цео српски народ у Сребреници починио геноцид и да би га сада требало спашавати од геноцидне стигме. Ова трагична идентификација целог народа са геноцидом директна је последица залагања председника Србије да се спречи доношење британске Резолуције. Слична ствар је и са пријемом Косова у УНЕСКО: Србији је опет “помогла” Москва и та “велика победа” такође је велики пораз. Јер, ако српску баштину на Косову не чува држава Србија која тамо већ петнаест година нема ни једног свог војника ни полицајца, ко ће је чувати? Нико, јер председник Србије, уз свесрдну помоћ Русије, одбија да српске цркве и манастире на Косову повери на чување Албанцима. Албанци су проклетници, каже председник, док српски шеф дипломатије Косово упоређује са ИСИС. И то Србија данас слави, то је та победа, то је та лаж!

* Када већ спомињете лажи…

- Све је лаж! Велика лаж! Лаж је да Албанци желе да присвоје српску баштину, јер у Ахтисаријевом документу, који је Косово прихватило као темељ свог устава, пише да су српске цркве, манастири, њихова имања и добра “неотуђиво власништво СПЦ са седиштем у Београду”. То “са седиштем у Београду” у Ахтисаријев документ додато је на моје инсистирање као тадашњег министра иностраних послова.

* Зашто сте инсистирали?

- Знајући да је СПЦ феудално устројена институција у којој су владике и митрополити недодириви, плашио сам се да би неко од великодостојника СПЦ-а, у случају да се отцепи и прогласи православну цркву Косова, могао отети и црквену имовину. Ахтисари је оно што сам предложио унео у свој план. Шта је још лаж? Погазивши члан 14 Бриселског споразума који каже да Београд неће спречавати међународне и европске интеграције Косова, упорно је вређано бројно потомство оних Албанаца, чувених манастирских војвода, који су вековима чували српске цркве и манастире, све се држећи Канона Леке Дукађинија да се наше светиње морају бранити и животима, ”јер немају ни огња ни мача”. Током та три, четири века, неколико стотина албанских манастирских војвода погинуло је у одбрани Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице. Краљевина Србија је после Првог балканског рата манастирске војводе даривала највећим државним орденима захвалности.

* Где су данас ти људи, гоподине Драшковићу? Где су сви ти часни Албанци, Црногорци, Срби, Муслимани које су описивали Његош и Марко Миљанов?

- Има их, али се не могу чути од фукаре која је завладала. Огромна вечина косовских Албанаца, као и огромна већина Срба, добри су и несрећни људи. Али знам зашто ме то питате… Филм о рушењу српских цркава и манастира из марта 2004, приказан и током последње ратне кампање председника Николића, потресан је и истинит. Међутим, то варварство није починио албански народ; то су урадили екстремисти, правдајући своје безумље одмаздом за више од две стотине џамија, медреса и текија које су, у априлу и мају 1999, српске снаге на Косову сравниле са земљом. Председник Србије је, говорећи против чланства Косова у УНЕСКО, доказивао да онај ко је рушио не може да чува. Па, у Републици Српској је током четири ратне године порушено више од пет стотина џамија, међу којима Ферхадија у Бањалуци и Алаџа у Фочи, које су биле под заштитом УНЕСКО. Значи ли то да РС данас нема право да те џамије обнавља и чува? А и обнавља их и чува. Баш као што и Албанци обнављају оно што су порушили и њихови и српски екстремисти.

* Колико кошта руска “одбрана” Србије?

- Онолико колико кошта западна одбрана Украјине. Иако је свима јасно да је Крим руски, Запад и даље подржава Петра Порошенка у намери да настави да брани оно што нема, уз велики ризик да изгуби оно што има. На исти начин Русија данас подржава Београд да брани оно што нема – мислим на Косово - уз велики ризик да изгуби и оно што има… Жалосно је то што је у ратној кампањи председника Србије против пријема Косова у УНЕСКО учествовала и Српска православна црква, која је и у много чему што се догађало протеклих деценија одиграла више него срамотну улогу. Памтите ли да је СПЦ одржала опело или парастос несрпским жртвама било ког Милошевићевог злочина?

* Не памтим. Али се добро сећам попа који благосиља Шкорпионе пре њиховог одласка да ликвидирају ону несрећну бошњачку децу; сећам се митрополита Амфилохија, који над одром Зорана Ђинђића покушава да злочин Милорада Улемека Легије стави у контекст “братске руке”…

- Неко ових дана рече да многи у Српској православној цркви проповедају Јеванђеље по Кристијану. Што није далеко од истине. Као што је далеко од памети да нико од вајних аналитичара грађанима Србије неће да каже како данас изгледа руска стварност.

* Како изгледа?

- Многи Руси противе се политици супротстављања Русије Европи и Западу, подсећајући на то да су сва руска култура, уметност, наука, начин живота и мишљења формирани у време Петра Великог, највећег руског императора и реформатора. У том смислу, терати Европу из Русије исто је што и терати Русију из Русије. Верујем да ће једнога дана превладати управо та Русија која је жртва зилотске уроте.

* На које зилоте мислите?

- На зилоте Руске православне цркве; на комунистичке зилоте, носталгичаре за совјетском империјом који су, нажалост, руска стварност. И једни и други набијени су антизападним динамитом и све што је у Европи и на Западу за њих је јеретичко.
“Маштарија руске цркве да Запад прогласи јеретичким а да од Москве направи Трећи Рим скупо је коштала Русију, јер је она, по некој вишој казни, уместо Трећег Рима добила Трећу Интернационалу”, каже јунак мог романа Руски конзул.
 
* Успева вам да емоције и оно на чему сте, кажете, одрасли одвојите од руске политике?

- Волим Русију, али ми је истина дража. Један сам од ретких у Србији који је јавно подржао повратак Крима под окриље Русије, који јој је украден 1954. Међутим, никада нећу подржати Донбас, нити чињеницу да Москва данас пресликава политику Слободана Милошевића, правећи у Донбасу некакве своје наказне мартиће и бабиће; да изазива рат у сопственом срцу, рат између Руса и Украјинаца. Ту сам трагедију већ једном видео.

* У ауторском тексту у Данасу недавно сте написали да би за Србију било веома важно ако би Црна Гора ускоро добила позив за пуноправно чланство у НАТО. Зашто мислите да је то Србији важно?

- Са тачке гледишта руске империјалне политике, легитимно је размишљати о продору на Балкан, и то у његов меки стомак, тамо где је најрањивији. Меки стомак Балкана данас су земље које нису чланице НАТО: Македонија, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Србија. Цео наш регион са свих је страна окружен  државама које су у НАТО и једини коридор кроз који је могуће војно се пробити у центар Балкана је Црна Гора, која чека позив за НАТО. Чим га добије, безбедносни обруч око Балкана биће затворен, чиме ће бити онемогућени опасни војни планови да се, уз руско војно ангажовање, евентуално потпали неки нови рат између Срба и Бошњака, Срба и Албанаца, можда и између Срба и Срба у Србији. Уласком Црне Горе у НАТО такви планови дефинитивно падају у воду.

* Какве су шансе да Подгорица у децембру добије позив за чланство у НАТО?

- Велике. Притом, жеља црногорске опозиције да смени власт легитимна је и својствена свим опозицијама на свету. Међутим, тражити пад владе и расписивање избора само двадесет дана пре него што ће они и иначе бити расписани, разоткрива стратегију која се своди на покушај спречавања уласка Црне Горе у НАТО, изазивање новог Донбаса који би, будући да НАТО у своје чланство прима само стабилне државе, Западну војну алијасу одвратио од намере да Подгорици уручи позив за пуноправно чланство. Намера да се изазове зло и да се спречи та најважнији пројекат и за Црну Гору и за цео регион дубоко је антипатриотска. Најзад, та прича да Србе у Црној Гори морамо бранити од Црногораца крајње је бесмислена.

* Баш као што би било бесмислено ако бисмо вас Србина, недајбоже, морали бранити од ваше супруге Данице, која је Црногорка.

- То је као да у мом селу у Херцеговини говоре како би доњи крај села процветао да није онога горњега који му не да напред и који га нагрди.

* Добро, хоће ли Србија у НАТО, шта мислите?

- С обзиром на то да су Русија, Европа и Америка принуђене да, борећи се против тероризма, чвршће сарађују, надам се да ће зло, како то каже Берђајев, почети да ради у корист добра. Што не би био први пут у историји. Па, Хитлер је направио антифашистичку коалицију Стаљина, Черчила и Рузвелта! Можда бисмо се могли надати да ће тек онда руске аспирације да мути по Балкану, баш као и амбиције Запада да мути по Украјини, коначно престати, што је шанса и за Србију. Зато и мислим и јавно говорим да међу стратешким циљевима Вучићева владе мора бити и онај о Србији у НАТО. Храбри потези су ризични, али највише ризикујеш ако одбијаш да ризикујеш. Премијер, чини ми се, уме да повлачи и добре, ризичне, потезе...

* Које?

- Два одласка у Сребреницу; позив члановима Председништва БиХ да дођу у Београд; седница Владе Србије у Сарајеву; залагање за стратешко партнерство Срба и Бошњака; одлазак у Тирану… То су храбри потези али нису и државна политика. Немогуће је водити европску политику са антиевропском државном пропагандом и старим службама безбедности примитивнијим, офанзивнијим и бруталнијим, него чак у доба Милошевићеве владавине.

* Може ли, господине Драшковићу, европску политику водити премијер који је од понедељка до петка у медијима дуже од осам сати; који своје политичке опоненте, претходно им брутално ускративши право на одговор, вређа, назива их лоповима, криминалцима, рекеташима; који се новинарима обраћа на онакав начин? Како то да ви о свему томе ћутите?

- Ко ћути?

* Ви.

- Не ћутим! Никада нисам ћутао пред било ким. Имамо најмању владу на свету: премијера и само једног министра за све.
 
* Шта то значи? За оно што је добро заслужан је премијер; за оно што не ваља, е, за то није одговоран?!

- Не, не! И све што је лоше је премијерово. Његова је кривица и тај министар за све који хоће да уз државне почасти сахрањује терористу Аписа, и то баш у тренутку када се цео цивилизовани свет хвата за руке и бори против тероризма. Зар се на тај начин не отварају врата за одавање истих таквих почасти Легији и његовим Црвеним береткама, као и свим будућим атентаторима и злочинцима? Због таквих министра за све многи паметни и угледни људи, који би можда радо помогли у европеизацији Србије, данас окрећу против премијера. Као и због помаме зла из деведесетих. У Србији данас падају пресуде терористима који су припремали будвански атентат, истима којима се суди за убиство Славка Ћурувије. Све што се догађа указује на пад оптужнице за Ћурувијино убиство! Бранко Црни, заменик Радета Марковића, организатора злочина, данас је, уместо да буде на оптуженичкој клупи, главни сведок одбране...

* Знате ли некога ко би јавно подржао премијера Вучића у његовој евентуалној намери да Србију одведе у правцу чланства у НАТО? За шта га, узгред, сумњиче поједини антизападни кругови.

- Вучићеву евентуалну намеру да Србију уведе у НАТО најснажније ће подржати цела моја странка.
Српски покрет обнове увек је, уосталом,  био пут ломљен од стране антизападног цунамија, и то онога који већ четврт века слама Србију. Нису само Милошевић и његове службе рушили СПО; чинили су то и радикали, ЈУЛ, сви њихови ескадрони смрти, као и наши вајни савезници које смо предводили у свим биткама и који се данас понашају као да никада нисмо ни постојали.

* Зашто?

- Зато што знају да су издали и продали десет година борбе против Милошевића, да су 5. октобра оборили врх пирамиде, док су њен остатак сачували, загрливши се са  крвавим наслеђем деведесетих. Зато им је сметао и зато и данас свима њима смета СПО! Дакле, били смо пут; сада смо - путоказ. Зрно злата скупље је од вагона плеве.

* А не пробни балон премијера Вучића којим испитује расположење за приближавања Србије НАТО?

- СПО никада није био ничији пробни балнон. Уосталом, када су то и где “пробни балони” ишли на минска поља? Никада! Од деведесете газимо по минама и увек се са закашњењем испостави да смо били у праву. СПО и сада види даље и верује да би чланство Србије у НАТО морао да буде прворазредни државни циљ. Увелико се говори да је Европа мртва, да се ЕУ распада. ЕУ ће се, нема сумње, сударити са многим променама, са реформама, али неће пропасти. Са друге стране, ма шта се догодило, НАТО ће опстати. Готово све државе ЕУ чланице су те војне алијансе, па се поставља питање: како то да су исте земље, када су у ЕУ, пријатељи, а да су, као део НАТО, непријатељи Србије? Најзад, шта значи војна неутралност?

* Шта значи?

- Прво, неутралност државе обезбеђује се међународним уговорима, а не скупштинским декларацијама. Има ли Србија такав уговор? Нема. Њена војна неутралност не значи ама баш ништа! Најзад, према коме Србија да буде неутрална? Према државама које је прогласила непријатељима?! Колико знам, само су кукавице неутралне у односу на непријатеља. Зато хајде, искористите тренутак слабости и уд’рите на НАТО! Хоћете ли? Нећете, наравно. Зашто сте га онда прогласили непријатељем? Зато што вас је бомбардовао 1999?!... Годинама пишем и говорим о томе да је, током готово четири године опсаде, од српских бомби страдало вишеструко више Сарајлија него што је током три месеца бомбардовања Србије и Црне Горе овде убијено цивила. Џаба!.... После 11. септембра 2001. - ДОС је био на власти - на телевизији са националном покривеношћу појавио се човек у мајици са ликом Бин Ладена. Данас се величају терористи у Паризу, вређају се жртве! Чекајте, шта се то догодило са Србима и Србијом?! Је ли могуће да су поверовали у лажи о антисрпским заверама Ватикана, САД и Запада, о томе да је деведесетих Милошевић водио одбрамбене ратове, да нису Срби него остали југословенски народи, Евопа и НАТО чинили злочине? Јесте, могуће је! Победу над здравим разумом, над чашћу и моралом однели су Слободан Милошевић и његове службе.
Зато смо данас ту где јесмо.

 

разговор водила: Тамара Никчевић
фото: Марина Лопичић