Већ две деценије, сваког 4. и 5. августа, уз велику помпу, Хрватска прославља прогон из Хрватске више од 200.000 својих грађана српске националности. То етничко чишћење, својствено нацистима, проглашено је за дан хрватске државности.

Већ две деценије, сваког 4. и 5. августа, у Србији се служе парастоси за убијене у хрватској „Олуји“ и молебани за прогнане несрећнике. Пред ТВ камерама, у првим редовима туге и осуде хрватског злочина, најбучнија је српска политичка, црквена, културна и медијска елита, она иста која је, одлучујуће, допринела хрватској „Олуји“. Да нису бранили Србе онако како су их бранили, „Олује“ не би ни било. Та „ожалошћена породица“ из првих редова бола и огорчења због трагедије Срба и Српске Крајине, спречила је, пре две деценије, капитулацију Фрања Туђмана, када су га САД, Русија, ЕУ и УН принудиле да прихвати и потпише међународни споразум познат као План З-4.

По том споразуму, Србима у Хрватској понуђена је федерална, у много чему и конфедерална Српска Крајина, која би имала свој парламент, владу, председника, законе, судове, полицију, грб и заставу, чак и сопствену монету и право да Српска Крајина склапа и међународне уговоре. Чим су обелодањени детаљи Плана З-4, ратно хушкачка машинерија у Београду узвратила је пропагандном офанзивом да је реч о „подмуклој антисрпској завери Вашингтона, Берлина и Ватикана“.

Са слоганом „не Хрватској за сва времена“, каравани политичара, владика, официра ДБ, академика, песника, глумаца и медијских коментатора преплавили су Српску Крајину. Агитовали су да План З-4 буде одбијен, са њима својственим жаром и уз клетве са Лазареве косовске вечере. Од утицајних политичких партија у Србији, само је СПО био за прихватање З-4 и, драматично, месецима, упозоравао на страшне и неизбежне последице одбијања понуђеног споразума.

Усред хистерије у Београду и Книну, амерички и руски амбасадори у Загребу, иначе главни промотери Плана З-4, Питер Галбрајт и Леонид Керестенџијанц, посећују Фрања Туђмана. Он не прикрива да је огорчен. „Како да прихватим капитулацију Хрватске, ви српским побуњеницима дајете државу?“ – пита их. Тада му Американац и Рус држе подужи час из историје. Нарочито га подсећају на усташки геноцид над Србима. И кажу му да су Вашингтон и Москва, као и ЕУ и УН, одлучне у захтеву да Срби у Хрватској добију највиши степен заштите и своје самоуправе. Уз гунђање и бес, Туђман прихвата План З-4.

Амерички и руски амбасадор, са Туђмановим потписом на споразуму, одлазе у Книн, код вођа Српске Крајине. У центру града, вртели су се јагањци на ражњу. Они су разумели да се припрема славље. „Сломили смо Туђмана, потпишите, па да наздравимо“, каже Рус и пружа План З-4 Милану Мартићу, председнику Крајине. „Ми тај папир одбијамо, не желимо ни да га узмемо у руке“, одговара Мартић. Двојица амбасадора су помислила да је у питању шала. „Одбијамо одлучно, тако нам је наредио Милошевић“, појашњава Мартић. Шокиран, руски амбасадор му каже: „Овим сте, и српском народу и себи, потписали смртну пресуду“. Ипак, да се та пресуда избегне, Питер Галбрајт и Леонид Керестенџијанц одлучују да крену у Београд, да умилостиве Слободана Милошевића, али он одбија да их прими.

Тада је Фрањо Туђман добио зелено светло за војне операције „Бљесак“ и „Олуја“. „Штовани предсједник Србије“, како је ословљаван у честим контактима са Туђмановим емисарима, сматрао је да је План З-4 катастрофалан не само за Туђманову Хрватску него и за његову Србију. Српска држава у хрватској држави! Милошевића је то раздраживало као црвени плашт бика у арени. Стрепео је да ће, буде ли прихваћен, План З-4 бити опасни пелцер за сличан статус Косова у Србији. Формула „два К“, Крајина и Косово, увелико је дискутована у Вашингтону, а сагласност Москве Бориса Јељцина била је осигурана. Одбацивањем З-4, калкулисао је Милошевић, пропашће ти планови, а неизбежни слом Српске Крајине и егзодус Срба уклопиће се у његову верзију „2К“, његову симетрију између Крајине и Косова. На исти начин на који ће крајишки Срби бити препуштени Туђмановом мачу, његовом мачу мораће бити препуштени Албанци на Косову. Етничко чишћење Срба за етничко чишћење Албанаца. Губитак за добитак. Крајишки пораз за косовску победу.

На Дедињу су знали шта се припрема на Пантовчаку и, плански и савезнички, помогли Туђману да „Олуја“ буде успешна и муњевита. Из Српске Крајине повучена су убојита оружја, а генерал Ратко Младић, заповедник војске босанских Срба, повучен је на исток, 500 километара далеко од Книна, да „ослобађа“ Жепу и Сребреницу, бошњачке енклаве под заштитом УН, уз саму границу са Србијом.

Од злочина је опаснији заборав злочина. И да није тог заборава, као и неистина, које потапају данашњу Србију, и да има неке више правде, „ожалошћена породица“ из првих редова парастоса за страдале у „Олуји“, они што наричу најгласније, одлазили би, сваког 4. и 5. августа, у Книн и Загреб, на прославе победе коју су они припремили. Од њих нема заслужнијих часника хрватске „Олује“.

Од њих нема заслужнијих за сваку трагедију од 1990. до данас. Антизападни фанатици, православни зилоти, свемоћне тајне полиције и њихова мрежа свуда где се одлучује, јахачи су српске апокалипсе. На исти начин на који су одбацили План З-4, пет година раније, уочи рата у Југославији, одбацили су амерички поклон од пет милијарди долара и позивницу да се држава прикључи НАТО алијанси и Европској заједници народа. Поцепали су и хашки документ лорда Карингтона, Венс-Овенов план. Увек су бирали рат и смрт. Једино су у Дејтону, који месец после хрватске „Олује“ у Крајини и српске „Олује“ у Сребреници, пристали на мир. И, одмах, кренули да спремају српску „Олују“ на Косову. Изазвали су и призвали НАТО бомбе, поражени потписали капитулацију, изгубили Косово и прогласили победу, узроковали албанску „Олују“ и нови егзодус Срба. На смрти и несрећама милиона људи стицали су богатство и крваву славу, опстајали као старатељи и заштитници националних интереса у држави онесвешћеној од страхота, а пропагандом заборава и монтираним оптужницама о светској „антисрпској завери“ прибављали себи алиби.

И, ево их, пропагандисти мржње и смрти јашу поново. Са истом страшћу и са истим речником, као и кад су вешали и обесили План З-4. Сада руше Бриселски споразум, пребројавају и „бране“ Србе по Црној Гори, сипају со на још незацељене ране несрећне Босне и Херцеговине, проповедају слом Европе и дивну српску зору из Русије. И све то филују певањем по телевизијама, кичем и крими сторијама по новинама, да убију у народу и последње остатке разума.

Надмашују и себе саме из деведесетих. Мало им „олуја“, хоће још.