На конгресу Демократске партије социјалиста изјавили сте да је Црна Гора данас на правом путу и да је Србији и путоказ и путовођа. У чему, конкретно, Србија може да се угледа на Црну Гору; да ли сте мислили на спољнополитичке приоритете или сте имали на уму унутрашњу политику?

- Путоказ Србији је опредељење Црне Горе за НАТО алијансу као безбедносно-демократски кров, али и као најбржи и најкраћи пут ка чланству у ЕУ. Косовски мит, који је поникао у Црној Гори није ослепео Црну Гору од тадашње стварности да Косово није под суверенитетом Србије, што је последица по Србију погубне политике национал-социјалистичког режима Слободана Милошевића према косовским Албанцима. Србија мора да се у свему одвеже од путоказа из трагичних деведесетих година прошлог века који, не само да нису уклоњени, него доживљавају и своју обнову. Истекло је време за лутања и заблуде. Србија мора да одлучи куд ће. Кад не знаш куд ћеш, сваки је пут погрешан.

Ви сте још пре шест година позвали на повлачење Декларације о војној неутралности Србије, наводећи да је будућност Србије у НАТО-у. Да ли је актуелна српска власт спремна да начини тај корак, имајући у виду чињеницу да се интензивира сарадња Србије са Алијансом?

- Србија је опкољена државама које су у НАТО алијанси или теже ка том савезу. И географија саветује да Србија не буде црна рупа Балкана, сама и без савезника. Нису искључене ни нове драме у овом региону историјски талентованом за деструкцију, а све неспоразуме и сукобе спречаваће и решавати само НАТО алијанса. На Србији је да бира: или ће седети за НАТО столом и одлучивати о себи, или ће бити на менију. На Србији је и да своју државну политику усклади са логиком. Како то да неће у НАТО, а хоће у ЕУ, кад су скоро све чланице ЕУ и чланице НАТО? Вучићева Влада има двотрећинску већину у парламенту, али за многе у тој већини и Влади НАТО је непријатељ, упркос појачаној сарадњи са тим непријатељем. Духовна елита Србије је она иста која је устоличила Милошевића за вожда и гурнула српски народ у ратове, пораз, злочине и националну срамоту. Она и данас едукује нацију. Тајне службе су нетакнуте и свуда умрежене. Оне минирају свако кретање ка Европи и Западу.

Да ли странка Александра Вучића - која има апсолутну власт у парламенту и суверено руководи Владом Србије - заиста може да Србију окрене у правцу НАТО и да избегне тешке политичке ломове и последице? То би био историјски заокрет Србије, верујете ли да политички лидер који донесе такву одлуку може да остане на власти, јер је расположење велике већине грађана Србије изразито анти-НАТО?

- Ломови се могу одлагати, али су они неизбежни. Србија на Западу или Србија у пропадању или нестајању. Србија мора да што пре изабере између ово двоје. Премијер највише ризикује тиме што се не усуђује да ризикује. Сукоб између Србије која хоће у Европу и НАТО и Србије привезане за Милошевићев гроб, уставну преамбулу и Парк мира на мосту на Ибру био би лековит за народ и државу. Шеф државе и они који га подржавају јасно су се определили. Њихова косовска платформа је отворена и јасна: не дамо оно што немамо, нека пропадне и ово што имамо. Или – или, питање је сад. Компромиса не може бити.

Недавно сте изјавили да „боле жртве НАТО бомбардовања, али њих је вишеструко мање него што је од српских бомби убијено цивила само у Сарајеву“. Да ли је српска јавност склона једностраном тумачењу историје или је ипак већина свесна злочина у Сарајеву и Сребреници? Вас су својевремено „на крст разапињали“ због изјава да Србија мора да буде свесна злочина који су се чинили, наводно у име српства. Да ли је данашње српско друштво другачије од времена када сте га Ви шокирали истином?

- За Милошевићеве владавине истина о ратовима и злочинима саопштавана је народу Србије свакодневно: на протестним скуповима и демонстрацијама које смо предводили СПО и ја, у парламенту, у медијима демократске опозиције. Та истина је затамњивана и све више скривана после Милошевићевог пада 5. октобра 2000, када су вође демократске опозиције склопиле савез са стубовима Милошевићевог режима и када су усвојиле и присвојиле његове службе безбедности и пропагандну машинерију из деведесетих. И где смо сада? Злочинци се промовишу у националне хероје. Млади нацисти певају „Нож, жица, Сребреница“. Студенти пишу премијеру да нипошто не иде у Сребреницу. Садашњи млади нараштај не зна шта је било и како је било деведесетих. Истина им је недоступна. Једини злочин за те младе људе је злочин НАТО алијансе, када је бомбардована Србија. Српски злочини не постоје. Измислили их Ватикан, Берлин и Америка. Србију васпитавају свемоћне, нетакнуте и свуда распоређене службе безбедности и њихови официри у култури, науци, медијима, у судовима, у парламенту, у политичким странкама, у Цркви, свуда.

Према бројним извештајима, у српским школама се учи савремена историја у којој ђаци и не знају много о ратовима у бившој Југославији или о злочинима из тог рата. Може ли се у будућност ако се у школама не сазнаје или предаје недавна прошлост?

- Ђаци у српским школама уче опасне неистине. Нација је била шокирана кад је на телевизији приказан кратак инсерт злочина убијања бошњачких дечака близу Сребренице, а калуђер благосиља убице. И то се брзо заборавило. А не би се ништа заборавило и све би се преокренуло када би се из тајних бункера извадила сведочанства о свим злоделима и приказала народу и кад би се открили тајни досијеи служби смрти и злочина.

Влада Србије не подржава Нацрт резолуције о Сребреници, али је премијер Александар Вучић казао да је спреман да оде у Сребреницу 11. јула и ода почаст муслиманским и бошњачким жртвама. Како то коментаришете?

- Противећи се резолуцији која каже да је у Сребреници почињен геноцид, Влада Србије пориче пресуду Међународног суда правде. И Србија и Република Српска требало би да, снажније од иког, осуде тај масакр над Бошњацима - муслиманима, да искажу највећи презир према злочинцима српског имена, јер су они, ти српски нацисти, у Сребреници починили страшни злочин над историјом и савешћу српског народа, народа који је био жртва усташког геноцида. Бошњацима је Сребреница оно исто што и Србима Јасеновац, Јадовно или јаме по Херцеговини.

Према оценама аналитичара, хапшења Насера Орића у Швајцарској и Рамуша Харадинаја у Словенији по српским потерницма представљају „двоструку игру“ дела Запада и својеврстан притисак уочи преговора у Бриселу 23.јуна. Која је, по Вама, позадина ових хапшења?

- Може само да се нагађа ко је те потернице активирао баш сада и зашто, али чињеница је да су то потернице Србије и служби безбедности. И Харадинају и Орићу суђено је у Хагу и за оно што им је тамо суђено и пресуђено не може им се поново судити. Ако постоје нови докази против Орића, онда је логично да му се суди у БиХ. Он је из БиХ, сумњичи се за злочине у БиХ, над грађанима БиХ, а Србија тврди да у босанском рату није ни учествовала.

Српски покрет обнове је на политичкој сцени пуних 25 година. Како оцењујете данашњу политичку ситуацију у Србији? Је ли Александар Вучић, бивши радикал који је променио суштинске елементе властите политике, права личност за лидера нове Србије?

- Србија у НАТО и ЕУ програмско је опредељење СПО од оснивања странке. Платили смо прескупу цену том циљу и у људским животима, а и данас смо главна мета служби безбедности. Време и догађаји потврђују да смо од почетка на правом путу и да су наши програмски циљеви једина разумна алтернатива за демократски, морални, економски и културни препород наше државе. Вучић нам је годинама био политички противник, а сада смо у коалицији. Он не крије своје раније грешке и заблуде, а не кријем ни ја своје грешке, а највећа грешка ми је била што сам у савезе против Милошевића увлачио многе којима је једини циљ био његово рушење, уз очување темеља његове политике.

Колико дуго ће Србија моћи да балансира између Европске уније и Русије? Сматрате ли да ће државе Западног Балкана због вишег циља - интеграције у ЕУ, успети да превазиђу унутрашње и међусобне проблеме?

- Има једна народна која каже да се не може, истовремено, седети на две столице. Последњих петнаестак година Србија је промовисала не два, него пет својих стратешких праваца. Такво балансирање је неодрживо и не води никуда сем у лутање и некретање. НАТО и ЕУ, то је једини друм који води у будућност. И Русија мора у Европу, изван Европе и противно Европи та велика држава може само да понови судбину бившег Совјетског Савеза.