Лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић у интервјуу за "Telegraf.rs" каже да је време да се Србији и Србима коначно каже истина. Он говори о томе шта Србија мора учинити како би постала модерна држава и која би се, напокон, као птица феникс, издигла из сопственог пепела, као и о врачарама и гатарама које су уништиле земљу.

Март месец је веома важан за Србију и Србе, али и СПО. Да је нераскидива веза између судбине те странке и државе за наш портал тврди Вук Драшковић који је баш у овом месецу, када се обележава 25 година од оснивања Српског покрета обнове и 24 године од демонстрација 9. марта, издао и роман „Исусови мемоари“ који је за кратко време "запалио" Србију.
Ова књига је својеврсни наставак култног издања Драшковићевог романа „Нож“, а у њој ће се Срби суочити са истином и са бруталношћу злочина који су, у име српства, почињени на територији бивше Југославије.

Господине Драшковићу, очекујете ли да ће Вас, након објављивања „Исусових мемоара“, разапети Срби, као што је то био случај после „Ножа“?

- Нећу о томе да размишљам. Заиста, нико ме, након Ножа, није више разапињао од српских комуниста, углавном оних истих који ће, десетак година касније, рушити Југославију и режирати злочине и мржњу.

У Исусовим мемоарима сликате управо слом Југославије, не кријући и злочине Срба, и показујући трагику тог пијаног и сулудог рата међу најближим?

- Шћепан Скочивук, сељак, доноси свој тефтер мртвих и показује га комшији Гавру, иначе бившем партизану, у којем је Шћепан табеларно представио колико је Срба убијено од усташа у Другом светском рату и колико су у рату деведесетих "наши" убили "њихових". Гавро узима тефтер и каже да, у новом рату, добро стојимо, јер је "њихових" мртвих више него "наших". Страшно је када се води утакмица смрти – овим речима почео је причу Вук Драшковић, човек који најбоље може осликати стварно стање тих мрачних година на територији Југославије – земље које више нема.

Када је реч о српским злочинима Драшковић каже:

- Сада се негује прича да су злочини Срба били ексцеси при одбрани огњишта. Нема ниједног Србина који је осуђен у Хагу, а да у очима огромне већине народа није херој. Слободан Милошевић је најодговорнији за страшну политику пораза и злочина, а сада о њему пишу хвалоспевне књиге људи који су 90-тих били против њега. Министри му се клањају у гробу и говоре да је њега, за вођу Србије, био изабрао сами Бог.

Навршило се 25 година од оснивања странке, где је СПО данас, а где је, према Вашем мишљењу, требало да буде?

- СПО је данас где је и Србија... Пропао је као и Србија, делио је њену судбину. Сурово је кажњаван од људи у Србији који никада нису СПО-у опраштали причу о ономе што огромна већина људи није желела да чује и тако је већ четврт века. Србија се понаша као тешки болесник који обожава врачаре, гатаре и награђује их, подмићује и ужива у њиховим бајкама и лажним дијагнозама и лековима. Сваки тешки болесник презире лекаре и спас тражи код гатара. То је случај и са Србијом.

Које су то гатаре и које су те враџбине у које су Срби поверовали?

- Колико људи у Србији није поверовало у враџбину да ће разбијањем Југославије бити створена Велика Србија, да ће она имати три жетве годишње, да ће убрзо достићи шведски стандард, да располажемо тајним Теслиним наоружањем? Ко није поверовао и ко још увек не верује у враџбину Слободана Милошевића из 1999. године да је он, изгубивши сваки суверенитет на Косову и Метохији, одбранио тај исти суверенитет? Та враџбина је, чак, унета и у Устав Србије и то после Милошевићеве владавине, а то је учинила тзв. проевропска, демократска влада. Ко није поверовао у бајке 5. октобра да ће десетине милијарди евра бити поклоњене, да ће Србија у ЕУ ући већ 2006-те године? Ко не верује у сталне враџбине да смо ми лидер на Балкану, највећи народ и централна сила? Лаж се, нажалост, најбоље продаје у Србији.

Ко је то уништавао Србију и СПО?

- Гатаре. Баш ове о којима причам. Данас већина грађана Србије верује да су Запад, а пре свега Немачка, Америка и Ватикан, разбили Југославију. Да је од почетка југословенске драме Запад водио антисрпску политику и да је све што је долазило са Запада било противно интересу Србије. Гатаре које су то причале уништиле су Србију, а и СПО.

Зар Запад и Ватикан нису уништили Југославију?

- Само то питање је последица управо ове пропаганде о којој причам. То је постала константа, аксиом, део народног убеђења, такорећи мит. Као и онај да је Вук Бранковић издао на Косову, а умро је у турском затвору, или да је Марко Краљевић био највећи српски јунак, а погинуо је бранећи Турке од хришћана.

Кажете да се у Србији ћути о свему. На шта конкретно мислите када то кажете?

- О чему се ћути? После 5. октобра, на телевизији, у владама, парламентима, на филмовима, ћути се о ономе о чему се не би смело ћутати. Видите, 90-тих година са Запада стиже иницијатива, од Американаца пре свега, да се Југославија преуреди у асиметричну федерацију, да једна чврста федерација Србије, Босне, Црне Горе и Македоније буде у нешто лабавијем савезу са Словенијом и Хрватском... Из Београда је речено НЕ! 1991. године амерички државни секретар Бејкер доноси поклон од 4 милијарде долара, ако прихватимо демократску реорганизацију СФРЈ, њено учлањење у НАТО и тадашњу ЕУ. Београд је ОДБИО. Крајем рата у Хрватској, Американци, Руси и Аустријанци притискају Фрању Туђмана да прихвати план „З-4“, и Туђман прихвата да на 20 одсто територије Хрватске Срби добију толико високу аутономију да имају своју владу, скупштину, грб, заставу, чак и своју засебну државну монету по сопственом избору, као и да, истовремено, буду заступљени и у парламенту и влади Хрватске. У Београду и Книну је то одбијено! Једина политичка партија која је заговарала да се тај план прихвати била је СПО, која је због тога проглашена издајничком странком. О таквим стварима се ћути. О кривцима за слом.

Ћути се и о плану „Два К“?

- И о њему се ћути. Пре „З-4“ била је једна иницијатива у Конгресу САД коју сам ја снажно подржао – план „Два К“ (Косово и Крајина), који је предвиђао да Косово у оквиру Србије има онај статус који ће Крајина имати у саставу Хрватске. И то је Београд одбио уз велико ругање.

Мало људи зна да је Србији у Рамбујеу понуђен повољнији план од онога којег су касније назвали уцењивачким.

- У Рамбујеу нам је, у једном тренутку, тај антисрпски Запад понудио да потпишемо високу аутономију за Косово унутар Србије, да задржимо све симболе суверенитета, као и 10 хиљада војника и две хиљаде полицајаца, који ће помоћи страним трупама да на Косову примене споразум и разоружају ОВК. Тај споразум је Србија одбила, а онда је, по казни, стигао лошији предлог који је, сматрам, у невољи такође требало прихватити, да би се избегло бомбардовање, али је Србија и то одбила. Ја сам 1999. године, знајући да ће ме то морално и у политичком погледу прескупо коштати прихватио неку врсту уцене Слободана Милошевића да уђем у Владу СРЈ, да бих, како је он рекао, помогао да се избегне бомбардовање и да се постигне решење за Косово. Дошли смо били до документа у Рамбујеу и, заиста, имам велику заслугу да нам је он као такав понуђен. Тада сам напустио Париз и дошао код Милошевића захтевајући да јави Милану Милутиновићу да потпише споразум, па нека га онда Албанци одбијају. Јасно ми је рекао да ми то морамо одбити и да ће НАТО бомбардовање, ако до нега дође, бити кратко, али ће зато оно ствари у Србији поставити на своје место, као и да ће се тада распалити такав степен проруских осећања у земљи, и с друге стране антизападних, да ће нам пут ка федерацији са Русијом и Белорусијом бити потпуно отворен.  Чим је почело бомбардовање, у Савезној Скупштини прихваћен је предлог о конфедерацији са Русијом и Белорусијом. Као да је бомбардовање призивано и као да је Милошевић у њему видео ђаволску предност и за себе и за Србију.

Ко о овоме свему ћути?

- Ћуте они који су водили главну реч у одбијању свих ових планова, јер ако би народ с овим био упознат онда ти људи не би смели од срамоте да ходају улицом и свакоме би било јасно да су они највећи кривци и за национални пораз и за злочине.Само једном од 1990-те до 2000-те године, Милошевић је прихватио „антисрпски“ план, а то је Дејтонски споразум, који сам ја снажно подржао. Тај споразум су написали Американци. Милорад Додик каже, на пример, да њему данас буде понуђено да пише мировни споразум у Босни и да максимално заштити Србе, он не би могао написати бољи споразум. Ето колико је он антисрпски.

Ипак не ћути се само о овим стварима, већ и о злочинима?

- Ћути се и о истини да је највећи број злочина и у Хрватској и у Босни и на Косову починила српска страна. Олуја и Бљесак јесу огромни злочини, али тога не би било да није било саучесништва са српске стране, јер да је прихваћен план „З-4“ до тога не би дошло. Али, овде је свака истина проглашена за јерес и сви који о томе јавно кажу једну реч бивају жигосани.

Зашто је то тако?

- Зашто? Озбиљно сам размишљао о томе. Од 1990. до 1999. године Србија је у очима света представљана као џелат, а Милошевић као касапин. Ако би НАТО напао Србију, процењено је у Београду, улоге би биле замењене. Милошевић би постао жртва, а не џелат. Бомбардовање је Србији драматично затворило врата ка оним циљевима које смо промовисали 9. марта – Србија у Европи, Србија на Западу, коренити раскид са комунистичким режимом. Бомбардовање је потрло снове оних стотина хиљада људи који су се целу деценију борили за европску Србију. Проценат оних који су данас у Србији оријентисани антиевропски већи је него икада. Данас се у Србији води политика дрвеног гвожђа.

Шта је то политика дрвеног гвожђа?

- То је политика зидања Скадра на Бојани. Никако да озидамо макар један спрат те своје европске будућности, што год озидамо, сруше ДБ и његове врачаре. Немци кажу да се мора учинити неколико ствари да би се политика слома и пораза преокренула у политику победе.

Које су то ствари и да ли Србија мора да их спроведе?

- Да се призна пораз, и да се ничим не оправдава. Да се признају злочини и да их нико ничим не оправдава, па ни злочинима других над Србима. Да нова политика у свему буде очишћена и од примеса претходне политике пораза и злочина, као и да сва ратна непријатељства буду преокренута у пријатељства. То су Немци урадили након Другог светског рата и видимо где су данас. То мора и Србија да уради. Србија мора непријатељства са Албанцима, Бошњацима и Хрватима да преокрене у пријатељства, да непријатељства са Западом такође окрене на другу страну. Наравно да боле жртве НАТО бомбардовања, али њих је вишеструко мање него што је, рецимо, од српских бомби убијено цивила само у Сарајеву. За три године, убијено је близу 12 хиљада цивила, а од тога више од 2.000 деце. Зашто ово прећуткивати и скривати?

Има ли Србија снаге за овакав преокрет?

- Ја сам велики песимиста. Ипак, једнога дана неко мора то да уради, али не знам шта ће до тада остати од Србије која биолошки изумире. Сваке године преко 50.000 људи умре више него што их се роди, а редови за исељење из земље, и  то пре свега елите, школованих и младих људи, који су нада Србије, све су дужи.

Ипак, постоји ли нада?

- Та нада, да ће се водити нова политика усмерена ка претварању пораза у победу, отворена је била потписивањем Бриселског споразума. Он је требало да буде примењен за 6 месеци и да, после тога, крене отварање поглавља о приступању Србије ЕУ. До дана данашњега нема примене споразума. Свуда су мине. Сада, одједном, заговорници политике пораза лансирају причу да, тек сада, треба да преговарамо о ономе што смо потписали. У Европи се хватају за главу и не могу да верују шта чују. Шеф државе на сва звона најављује да пише резолуцију којом ће он да реши статус Косова. Статус је решен и нико у Србији не може да га промени.

Да ли је статус Косова још једна истина коју Србија мора да призна?

- Наравно. Ми немамо право да негирамо фактичко стање. Убедљива већина чланица УН и ЕУ признаје независност Косова и тај број ће из дана у дан само расти и Србија ту не може ништа да уради. Србија нема право да негира стварност. Србија може да, из емотивних и историјских разлога, одбије да формално призна независност, али фактичка независност се не може негирати. Као што се не може лагати сопствени народ да у Бриселу преговарају Србија и Србија. Тамо се не воде разговори између Србије и „привремених институција њене покрајине“. Па, то је за Риплија. Скупо то кошта Србију, а реалност јесте болна. Пуна нормализација односа са Косовом Србији би више новца донела него три Јужна тока, под условом да и онај један није пресушио пре него што је потекао.

Значи ли то да Србија мора да призна Косово?

- Не мора га Србија признати. Краљ Александар Карађорђевић није признао Совјетску Русију за свога живота, али није негирао њено постојање.

Да ли је ова Влада на добром путу да отвори врата наде?

- Вучић је, рекох већ, прихватањем Бриселског споразума, био отворио врата наде, али сада су свуда око њега мине. Он мора те мине да склања, мора променити редослед потеза, јер мине постављају нерасформиране комунистичке службе безбедности, као епицентар зла, и њихова мрежа, њихови медији, политичари, посланици. Морају се расформирати те службе, отворити тајни досијеи, морају се отворити све тајне и на истини едуковати нација. Тада би Србија убрзано почела да личи на птицу феникс која би се дизала из сопственог пепела.

Које су то службе зла?

- Ове које имамо и које су непромењиве. Нема више Тита, Југославије, ЈНА, Срба у Хрватској, Срба на Косову, све је мање Срба у Србији, али служби безбедности и њихових тајних досијеа, као врховног добра, која се не смеју дирати и отварати и даље има. Идеологије која се хвата за пиштољ када се помену Запад, НАТО, Америка, Европа, демократија, има на сваком кораку, и то се није променило. Зато је Србија и даље плен тих снага. Ја то зло покушавам да разобличим и у мојим романима, па и у Исусовим мемоарима.

Да ли се 9. марта, ипак, могло учинити више?

- Једна од највећих манипулација које се данас праве је та да се окриви Вук Драшковић што тада није срушио Милошевића и те службе. Као и да је он крив за разбојнички капитализам, јер је све он могао да сломи али није хтео. То је страшно. Тада је учињено и више него што се могло. Комунистичка војска, полиција и службе безбедности биле су монолитно на страни Милошевића, а скоро три четвртине грађана Србије обожавало је Милошевића. Тада је он за огромну већину Срба, академика, писаца и свештеника био нови Карађорђе, Цар Душан, избавитељ српства, Месија. На Тргу Слободе, ми који смо у њему тада препознали највећу несрећу били смо јеретици. Ипак, тај голоруки Давид успео је 9. марта 1991. да уздрма Голијата, да обори уредништво телевизије и министра полиције. Наравно привремено. Нови, који ће доћи, биће гори него они што су оборени, али тада се није могло учинити више. Данас слушам да сам крив што нисам повео људе на Бастиљу, да се догоди реприза Букурешта. У Београду се није могао догодити Букурешт, јер су тамо готово сви били против Чаушескуа, а у Србији је огромна већина била за Милошевића. У Београду се тада могао догодити само Тиананмен, никако Букурешт.  ДС је одбила да, по мом изласку из затвора, наставимо протесте. Бранислав Лечић ми је, са скупа на Теразијама, кад сам желео да том митингу приступе и присталице СПО са Трга слободе снажно довикнуо: „Не прилази, Вуче Драшковићу, ти овде ниси пожељан.“ Тада су присталице тзв. плишане револуције прокламовали еволуцију револуције, а не њено рушење.

Милошевић је, ипак, први пут поражен с Вама на челу.

- Тек по паду Крајине и уз свеже сећање народа на Бљесак и Олују, Милошевић 1996. године губи локалне изборе. То је била прва велика победа 9. марта, а што касније није уследила дефинитивна победа демократије, за то није крив СПО, већ они који су тајно договарали с Милошевићем разбијање коалиције Заједно и бојкот предстојећих парламентарних и председничких избора. Тако је њему пружена нова шанса. Издаја у нашој коалицији одржала га је и гурнула у савез са Шешељом. Да није тада било издаје, не би било ни косовских злочина и рата, ни НАТО бомби, ни губитка Косова.

Ко је издао?

- Није издао СПО, већ сви који су били тада у коалицији са нама, у победничкој коалицији, коју је славио цео свет. Издали су ДС, ДСС и ГСС.

Да ли то говорите о Зорану Ђинђићу?

- Говорим о свима њима, а главна кривица је на страни ДС и Зорана Ђинђића. Они су били диригенти и организатори бојкота, односно спасавања Милошевића и нечасне антиизборне кампање против СПО.

Како оцењујете 5. октобар?

- Пети октобар 2000. био је завршни чин 9. марта 1991, и по епици и по трагици. По епици, јер је срушен Милошевић. По трагици, јер је, иза леђа народа, склопљен тајни споразум вођа побуњеног народа и стубова Милошевићевог режима – служби безбедности, њихових ескадрона смрти, серијских убица и мафијаша. Ти стубови су тада жртвовали Милошевића и срушили га, а победничка коалиција их је прогласила херојима и ослободиоцима који ће Србији донети демократију. Све до Ђинђићевог убиства, они су владали Србијом. Министри ДОС-а ишли су у јазбину злочина, у злогласну Шилерову, по налоге шта и како да раде. Ово је још једна од истина коју Србија мора да призна.

Како видите СПО у будућности?

- СПО ће делити судбину Србије. Ако пропадне Србија неће СПО бити једна од странака која ће ојачати на њеној пропасти.

Зашто се стално удара Вук и СПО, да ли су то најлакше мете?

- Службе безбедности добро знају ко је од почетка ударао у центар мете и сви се плаше СПО-а и зато смо стална мета.

СПО је дао подршку Влади Александра Вучића?

- Подржао сам премијера Вучића зато што је јасно, пред целом Србијом, рекао да Србија мора безусловно у Европу и на Запад. Зато што је деблокирао потпуно закочене преговоре са Европом онда када је потписао Бриселски споразум. Није он постављао барикаде на Јарињу и Брњаку, оне балване, који су умало довели до нове НАТО интервенције. То је наређивано од партије која је са нама била у коалицијама толико пута. Председник Тадић ми је рекао да не смем да се противим тадашњој политици ДС-а на Брњаку и Јарињу, јер је то његова политика. Тако рекао и протерао СПО из коалиције са ДС. Тада је он изгубио предстојеће изборе.

За крај, да ли мислите да ће се њиве деда Аврама (земље бивше Југославије) о којима пишете у роману „Тамо далеко“ некада поново ујединити?

- Хоће, и то уласком свих тих њива у ЕУ, у поредак јединственог тржишта, невидљивих државних граница, истих закона и вредности. Био сам фасциниран идејом о унији две уније, европске и руске, о простору слободне трговине од Лисабона до Владивостока. Мислио сам да Европа иде ка остварењу сна Де Гола да ће уједињена Европа од Атлантика до Пацифика одређивати судбину света. Украјина је све то разбила. Односи између Русије и Америке су гори него у доба Хладног рата, ту је и експанзија милитантног Ислама, драма на Блиском Истоку, у Африци. Шта ће из тога да изађе не знају ни највећи визионари. Ипак, усуђујем се рећи да је ЕУ осуђена на живот, али и на реформе, и да ће, можда, бити преуређена у неке разреде, налик композицији воза. Верујем да ће ЕУ бити подељена и на подуније, и да ће једна од њих бити управо те њиве и парцеле деде Аврама, односно земље бивше Југославије.