У интервјуу за ДВ Вук Драшковић говори о односима Србије и Албаније, о миту и реалносту на Косову, о томе зашто је место Србије само на Западу и зашто на српско војничко гробље у Паризу носи увек два букета цвећа.

- Господине Драшковићу, како оцењујете посету премијера Албаније Едија Раме Београду? Да ли је она заслужила епитет „историјске посете“ или су Рама и Вучић направили историјски пропуст за приближавањем оба народа?

Посета је од великог значаја. Премијер Албаније дошао је у Београд и разговарао са премијером Србије. Посетио је албанску заједницу у Прешеву, Медвеђи и Бујановцу. Позвао је премијера Србије у узвратну посету у Тирани. Да се ништа друго нису договорили осим договора да грађани Србије и Албаније само са личним картама путују из државе у државу – направили су историјски искорак. Када тај споразум буде потписан, приликом будуће посете премијера Србије Тирани, и када буде почела његова примена, ја сам сигуран да ће десетине и десетине хиљада туриста Србије похрлити према Албанији и да ће млади људи и пословни људи кренути према Албанији. Али да ће и Албанци кренути према Србији у обрнутом смеру. То је споразум европског карактера и значи европеизацију односа између Албаније и Србије. Ја заиста не желим да приметим било какве варнице које су се догодиле. Не придајем им никакав значај и биће то брзо заборављено.

- Како објашњавате то да је помињање независности Косова од стране Раме, изазвало толико жустру реакцију, не само премијера Вучића, већ и скоро читаве српске јавности и медија? Па Рама није рекао ништа ново што се не зна – само је поновио реалност да је Косово признало 108 држава?

Реалност јесте да 108 држава признаје данас независност Косова. Реалност јесте да од 1999. године Србија нема свој суверенитет над Косовом, нити има судску, законодавну и извршну власт тамо. Нема тамо ни полицијске ни војне снаге. Реалност јесте и то да и Албанија и Србија желе да постану чланице Европске уније, а од 28 чланица те ЕУ, 23 признаје независност Косова. Ово је политичка страна сведена на необориве чињенице. Али стварност Косова има неколико спратова. Један од њих је тај историјски, који подразумева да српски народ Косово доживљава онако као што му налажу косовски еп и мит. По том миту, Косово је духовни и културни темељ не само Срба у Србији, него и српскога народа у целини. Реалност је и да човек, када му одсечете руку или ногу, дуго, дуго иза тога има утисак да тај део тела није одсечен и трпи велики бол. Осећа део тела кога нема, што у медицини зову фантомским болом. Реалност је такође да на Косову има данас много проблема. Процес помирења тече ужасно споро. Повратак Срба тече тако споро, да се може рећи да га скоро и нема. А најновија реалност је Бриселски споразум. Са применом тог споразума се застало и неће нас никуда одвести ако сада лицитирамо чијом кривицом. Деблокада у примени Споразума мора да се деси и нема чекања.

- Пошто разговарамо на Дан примирја (11.11.), да ли верујете у процес помирења између Срба и Албанаца са Косова?

Па тај процес се не може зауставити – иако је доста оних који сада и не крију да носе шињел Слободана Милошевића и његовог режима који сноси историјску одговорност за рушење Југославије, за крвави рат у Југославији, и који носи огромну историјску одговорност за оно што се догодило на Косову. Данас јесте реалност да је Косово признало 108 држава света, што је знатно изнад половине чланица УН. Али то није скривио Еди Рама. То није скривила Ангела Меркел, нити Владимир Путин. То је скривио Слободан Милошевић, који је предводио један ретроградни, назадни поредак, који пре 25 година није схватио да је Берлински зид пао. Али и данас је, нажалост, у нашој духовној елити, у медијима и на разним нивоима власти, много оних који су огрнути Милошевићевим шињелом

- Зашто није искорењена та ретроградна милошевићевска политика?

То је пре свега зато што овде нису демонтирани темељи комунистичког поретка, највећега непријатеља српског народа. Овде су нетакнуте, нерасформиране, нелустриране службе смрти, службе безбедности. Овде нису отворени тајни досијеи тајних служби од 1945. до данас. То је једна хидра која има своје пипке свуда: у државним институцијама, у медијима, у духовним институцијама. Њени су пипци заражени мржњом према Европи, према Западу, али и према нашим суседима. То су људи који се порадују свакој прилици да се обнови несрећа, јер они могу да профитирају само на несрећама и мржњи.

- Да се вратимо питању Косова. Ви сте рекли да процес нормализације односа између Србије и Косова не може да се заустави. Међутим, у Београду има доста оних који и даље мисле да Косово треба поделити. Да ли је та идеја превазиђена?

Ја не желим да говорим о нечему што је потпуно изван реалности и нормалности. Та прича је завршена. Напросто моћне силе овога света не дозвољавају више прекрајање граница, јер би то произвело домино-ефекат. Уместо тога заузет је став да Балкан треба европеизирати. Треба ставити тачку на илузије да прво треба да уђемо у ЕУ и да ће они да нам реше проблеме. Неће се то десити. Европа нам је послала јасну поруку: прво ви постаните Европа, па ћете онда доћи у Европу. А Европа нам помаже да постанемо Европа. Зашто се не договоримо сви да спроведемо европске стандарде на границама, да се уклонимо са граница и да омогућимо слободан проток људи и робе на Балкану – да створимо јединствен економски простор?

- Дакле поделе Косова нема?

Она је неостварива сада. Можда сам и ја некада сматрао да би било најбезболније да се Приштина и Београд договоре о подели Косова. Али то више није могуће. Србија и Косово су две сламке међу вихорове. О судбини нашега света одлучују велики. Тако је увек и било.



- Овде у Београду али и у Приштини и Тирани се врло радо говори о стварању некаквих великих земаља – о некаквој великој Србији, великој Албанији. Како то објашњавате?

Ми смо тај мит о великој Србији платили крваво и пострадали страшно. Осрамотили смо себе, потомство и историју. Имали смо ми велику Србију, то је била Југославија. Имали смо ми и велику Хрватску, велику Босну, велико Косово, велику Македонију и Црну Гору – то је била Југославија. Немојмо кривити никога за постављање динамита у сопственој кући, коју смо сами запали и залили крвљу. Ова генерација која је учествовала у томе, навукла је на себе неминовно историјско проклетство. Нови људи, људи од визије, морају да се окрену будућности. Морамо да уклонимо што пре све изворе неспоразума и мржње. Ниједно непријатељство се никада није победило непријатељством – само пријатељством се може победити. У историји је било сјајних примера узајамног помагања, као што је био случај српске војске и Есада Паше, током Балканског рата. Кад год одем у Париз на српско војничко гробље, ја увек носим два букета цвећа: један за српске војнике који су тамо сахрањени и други за Есада Пашу, који је умро у париској војној болници и по његовој жељи сахрањен међу Србима на војничком гробљу. Па мајку му, зашто не помињемо овакве светле примере и да нам они буду узор, него увек извлачимо само негативне.

- Да ли би у процесу помирења Србија требало да призна независност Косова?

То су ставови ЕУ, јасно саопштени. Ја томе немам ништа да додам. Али безусловна примена Бриселског споразума и обавеза да искорачимо још даље ка пуној имплементацији Ахтисаријевог плана, преко ноћи ће издушити тензије између Приштине и Београда. У том Ахтисаријевим плану дате су гаранције за српску цркву, за имовину и за процес повратка Срба. Али пошто ми још увек Ахтисарија држимо као антисрбина, непријатеља број један, и пошто је пропаганда учинила да велики број грађана Србије верује у те неистине, због тога се наша Скупштина још не усуђује да прихвати макар нестатусни део тог плана. Уз објашњење да због статусних проблема, Србија у догледно време неће отворити амбасаду у Приштини. Ја мислим да би онда тај процес трговине, сарадње и размене кренуо тако брзо да се оствари, да би односе између Приштине и Београда лишила било каквих препрека или сенки. Тиме сам рекао све.

- Како ви видите будуће односе на Балкану?

Тешко је одговорити на то питање. После Исуса и Мухамеда нема пророка. Али се ја бојим да ће и будућност западног Балкана, на одређени начин, одлучује у Украјини. Да ли ће доћи до пуне нормализације у односима између ЕУ и Русије, да ли ће се угасити пожар рата и на глобалном нивоу обновити добри односи, то су питања која ће одредити и збивања овде код нас.

- Председник Русије Владимир Путин је у Београду дочекан са највећим могућим почастима. Многи тврде да је утицај Русије на Србију заправо превелики. Колико ће утицај Русије ометати пут Србије ка Европи?

Ја волим Русију и желим да буде моћна, најмоћнија. Али то Русија може да постигне само у најтешњој сарадњи и партнерству са Западом и ЕУ, а не у сукобу са њима. Ја се надам да ће односи између Москве и Запада да се врате на пут сарадње. Стратегија Русије не сме да буде Русија које се плаше сви, него Русија коју поштују сви. Охрабрује ме и то што су на Западу схватили да су према Русији починили велике грешке. Зато се надам да ће ствари да се нормализују. У противном, ако се успостави неки украјински зид, онда ће и овде доћи до велике дестабилизације. Мислим на Босну, Косово, Србију, Македонију. Нико неће бити поштеђен великих невоља.

- У ком правцу иду данас Србија и регион?

Данас на Западу живи и ради више од четири милиона Срба. Значи и стратешки циљ и интерес Србије јесте да се оријентише према Западу и Европи. Чак и када би та руска и евроазијска унија била боља од Европске уније, ми не можемо тамо. Нисмо ми птице па да летимо. Ми смо окружени земљама које су у ЕУ и у НАТО. Дакле желим најбоље могуће односе са Русијом, али српски воз мора на Запад.