* Тридесет година је прошло од обнављања вишестраначја у Србији и где је Србија данас? Да ли је на новом почетку?

- Са дубоким ожиљцима из деведестих прошлог века, Србија је данас само кандидат за чланство у ЕУ. Европске интеграције кочи и саплиће домаћа неформална и моћна коалиција мрзитеља Запада, уз снажну и све делотворнију подршку разних иностраних пропагандних штабова.

Неки се, заиста, надају да је Србија „на новом почетку“, пред заокретом од Европе ка Русији и Кини. Било би трагично да се то догоди. Али, неће се догодити. Надам се да је неизбежан другачији заокрет: сламање брана европеизацији државе. По узору на Немачку после Другог светског рата. Та држава се резолутно одвезала од политике националног слома, ратне злочине Немаца није оправдавала злочинима других над Немцима, свима је испружена рука покајања и помирења, а ратна непријатељства преокренута су у послератна пријатељства.

* На тим првим вишестраначким изборима ваша странка и ви освојили сте друго место. Какви су избиорни услови били тада да ли је било спотицања опозиције и равномерног представљања на телевизијама?

- Никаквих услова за демократске изборе није било. Наши медији били су градски тргови и села, где смо говорили људима. Нису постојали ни мобилни телефони ни друштвене мреже. Први број „Српске речи“ тужилаштво је забранило, па смо се демонстрацијама изборили за слободу тих новина. Свемоћна пропагандна машинерија режима нас је сатанизовала као издајнике, усташе, балисте. Наши активисти су убијани и брутално премлаћивани док су делили летке или лепили плакате. Државна телевизија ме је, у националном дневнику, назвала агентом ЦИА и објавила да сам, као амерички шпијун, на поклон добио вилу на Женевском језеру. Слободан Милошевић ме је назвао „лажним пророком“ и „лудаком“, а генерал Вељко Кадијевић запретио да би победа СПО узроковала и ангажовање војске  ради одбране државе... Под таквим изборним условима, као кандидат за председника Србије освојио сам, званично, 850.000 гласова, а СПО нешто мање. Кад смо, две године касније, освојили власт у централним београдским општинама, у подрумима смо проналазили покрадене гласачке листиће за СПО и мене.

* Да ли су се садашњи изборни услови вратили на тај ниво из 1990. године. Данашња опозиција се жали на неравноправну медијску заступљеност и лош третман. Има ли у томе истине или је и сама данашња опозиција интертнија у однсу на ону од пре тридесет година?

- Апсурдно је упоређивати данашње изборне услове са оним из двеведесете, иако су они далеко од европских и америчких стандарда. Медијска сцена је таблоидна, недопустиво приземна и хучкачка, шаролика је и није једносмерна као деведесете. И власт и опозиција као да се надмећу у нападима и контранападима на личности и породице. Много је мржње, а нимало озбиљних и одговорних расправа о стању у држави. Не само да је логично да опозиција буде против власти, него је, како је говорио Томас Џеферсон, лековито и да власт, често, буде опозиција самој себи, да подстиче сумњу и критике, а не такојевиће.

Ми, деведесете, нисмо били нимало инертни. Били смо глас вапијућег у пустињи. Обишао сам сву Србију, руковао се са више од два милиона људи, упозоравао да Милошевић и генерали бране комунистичку идеологију, а не Југославију, да ће нас увући у крвави рат и несрећу, нудио програм СПО: ући у НАТО и Европску заједницу народа. Данашња опозиција не ради ништа слично.

* Ипак данас има и тумачења да је 1990. када је обнављан вишепартизам у Србији било више слободе него данас.

- Свашта се данас чује, пише и говори. Деведесете је било више наде и народне снаге за промене, али не и слободе. О слободи из крвавих деведесетих могу да причају само они који не памте шта се тада догађало и они којима Милошевићеве службе безбедности нису никога убиле, јер су сви убијени, десетине њих, били чланови СПО, и јер сам ја једини лидер опозиције кога је режим, неколико пута, покушавао да убије. Десетине хиљада мртвих на разбојиштима разбијене Југославије животима су платили ондашњу слободу. Милиони расељених, раскућених, унесрећених. Била је то слобода злочина. Слобода смрти.

* После 30 година поново имамо готово једнопартијски парламент у коме се не чује ниједан критички став. Ко је за то одговоран?

- Данашња скупштина је без опозиције због тога што је најбројнија опозиција бојкотовала изборе. И што су мање опозиционе странке, које нису подржале бојкот, од бојкоташа проглашене за слуге режима, па нису прескочиле изборни цензус. Учешће на изборима, ма какви да су услови, је борба, а неучешће је – предаја. Само једном, деведесетих, у оним страшним околностима, СПО је послушао ондашње бојкоташе. Била је то велика грешка, фатална и за Србију.

* Може ли дијалог власти и опозиције који се најављује за прву половину наредне године нешто да промени што се изборних услова тиче у Србији?

- Надам се да може и да хоће. Дијалог и договор власти и опозиције, макар о изборним условима, релаксирао би опасне унутрашње затегнутости и мржње у држави.

Идемо у сусрет олујном времену и тешким одлукама. Збивања у Србији и региону нова америчка администрација, ЕУ и НАТО посматраће кроз исте наочари и наступати са истим ставовима. Србија хоће у ЕУ, неће у НАТО, а окружена је НАТО државама. Шта и како одлучити? Шта изабрати: договор или сукоб и изолацију?

* Шта бисте Ви као искусни опозиционар саветовали данашњој опозицији?

- И кад сам деведесетих предводио опозицију најчешће нису држали до мојих залагања. Да сви подржимо план лорда Карингтона, да жигошемо ратне злочине и етничка чишћења, да подржимо план З-4 за Српску Крајину, да инсистирамо на дијалогу са Ибрахимом Руговом, да чувамо и сачувамо коалицију Заједно, да се не бојкотују председнички и парламентарни избори 97. године...

Не знам да ли ико зна стратешки државни програм данашње опозиције. Нема га, а без програма за Европу, за НАТО, за Србију на Западу, у који нам се народ исељава, опозиција ће лутати, само лутати. Она мора да буде државотворна. Бити опозиција власти, али не и Бриселском споразуму, не преговорима о заштити српског народа и његове духовне баштине на Косову, не мини шенгену, не америчком инвестиционом продору у Србију... Немамо, на жалост, такву опозицију, а она је потребна и власти и држави.