Данас је тачно 20 година откако је на Вука Драшковића, лидера Српског покрета обнове, покушан атентат у његовој кући у Будви. Осам месеци пре тога извршен је злочин на Ибарској магистрали, када је камион са песком пресекао пут аутомобилима  којима су чланови СПО, 3. октобра 1999. године, кренули на Равну Гору. Драшковић је био мета, а убијена су четворица његових најближих сарадника.

За злочине су оптужени и осуђени припадници Јединице за специјалне операције МУП-а Србије и командант те јединице Милорад Улемек Легија, као и тадашњи шеф Државне безбедности Радомир Марковић. Оптуженима се у једном поступку судило за покушај атентата у Будви и за убиство Ивана Стамболића 25. августа 2000. године. Специјални суд није расправљао о одговорности тадашњег председника државе Слободана Милошевића, јер је он у јуну 2001. године изручен Хашком трибуналу.  

* Како данас гледате на ове злочине?

- На те догађаје из данашње перспективе гледам исто као и онда, јер се мало тога променило. То је био организовани, сурови, државни тероризам и ништа друго. Цела Удба била је ангажована против “унутрашњег непријатеља”, пре свега против СПО, и за убијања највећих политичких противника: Вука Драшковића, када су убијена четворица мени најближих на Ибарској магистрали, Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, судије Небојше Симеуновића…

На Ибарској магистрали применили су метод чеченских терориста: камион натоварен песком. Ћурувију решетају пред кућним прагом. Ивана Стамболића убијају као што убијају терористи ИСИС-а. Судији Симеуновићу зачепили су уши амонијаком, везали га и бацили у Дунав…

Државна безбедност тих монструма до данас није демонтирана, а досијеи о њеним злоделима проглашени су за државну тајну… Човек је увек на губитку, написао је Меша Селимовић. Ја дописујем: то је тачно, али у Србији негованог Милошевићевог наслеђа злочинци су увек на добитку.

* Можете ли рећи да ли је правосуђе на прави начин водило поступак за ове злочине, с обзиром на то да је случај "Ибарска" најпре био квалификован као "тешка саобраћајна несрећа"?

- Наравно да није. Оптужницом нису обухваћене десетине агената и шефова ДБ који су организовали и припремали атентат на мене. Они који су ме прислушкивали и у кући и у странци, они који су са 34 аутомобила Удбе кренули пратећи нас ка Равној Гори. То нису били обични радници ДБ, него начелници, шефови: Бранко Ђурић, Драган Филиповић – Фића, Милан Радоњић, Милорад Брацановић, Радован Божовић, Стеван Баста, Веселин Лечић… Ниједан од њих није оптужен нити кажњен. Напротив. Неки од њих који су активно учествовали у припреми злочина на Ибарској магистрали пишу књиге о свом часном раду у часној Удби, које данашњи медији некритички рекламирају, а неки бивши високи функционери Удбе кандидују се за посланике.

* Јавности је познато да је пут до кажњавања био дуг и мукотрпан.

- Суђења су трајала веома дуго, да би се релативизовали и злочини и одговорност. Првом оптужницом за четвороструко убиство на Ибарској магистрали није био обухваћен ни Легија. Он је тада слављен као “херој петог октобра” и био под заштитом премијера. После осам година ужасне борбе за правду, Врховни суд Србије осудио је шефа Удбе Радомира Марковића и команданта Црвених беретки Милорада Улемека Легију на по четрдесет година затвора.

* С обзиром на то да се за атентат у Будви судило у истом поступку оптуженима и за убиство Ивана Стамболића, да ли можете да кажете да су сви кривци оглашени кривим и кажњени и да је у потпуности разјашњен командни ланац за извршење злочина, укључујући и Ибарску магистралу?

- Нису кажњени сви кривци, већ само извршиоци. Организатори атентата у Будви Милан Радоњић, Ратко Ромић и Стеван Баста су ослобођени, упркос необоривим доказима. Није судски разјашњен командни ланац за убијање, иако је видљив и јасан. Наредбодавац Милошевић, организатори Радомир Марковић, Милан Радоњић, Милорад Брацановић и начелници свих одељења ДБ. Служба у тужилаштву и суду заштитила је од одговорности своје другове из Удбе. Судија Милена Дрецун чак је долазила у судницу и јавно демонстрирала подршку Радомиру Марковићу и Легији.

* Да ли са ове временске дистанце и са становишта правде мислите да је можда било боље да Слободан Милошевић није био изручен Хагу него да је био оптужен у Србији и какве би то имало последице?

- Мислим да не би било боље. У Србији му не би било суђено. Бранили би га Црква, САНУ, судије и тужиоци, моћна Удба, сви медији, политичке странке које и данас траже да му се подигне споменик. У Србији је данас све више оних који би да хапсе и убијају Милошевићеве противнике.




Разговор водила Александра Петровић