Скоро сви медији у Србији помпезно су објавили да у гашењу шумских пожара на Старој планини учествује руски авион „Иљушин“, али готово нико није објаснио да смо на долазак овог ваздухоплова чекали скоро седам дана, када су пожари били већ практично угашени, и да је Влада Србије за његово тродневно ангажовање платила Руској Федерацији позамашан износ од преко двадесет два милиона динара.

Али, добро, „иљушин“ је барем стигао у Србију, за разлику од оне обећане руске помоћи током деведесетих година прошлог века, када нам је с високих политичких и војних позиција из Москве поручивано да најсавременији противракетни системи, флотиле бродова и летилица, те специјално тајно оружје које убија све друге осим Срба, само што није стигло у Србију.

Као у Јонесковом театру апсурда, неки још чекају тог обећаног Годоа. „А њега нема, и нема, и нема“, рекао би Добриша Цесарић.

И док је већина људи у Србији, обманута извештавањем мејнстрим медија, убеђена да је наша земља убедљиво највећу инострану бесповратну помоћ добила из Русије, прецизни подаци Канцеларије за европске интеграције Владе Србије говоре нешто сасвим друго. Највећи помоћ ове врсте Србија је од 2000. до 2013. године добила од институција Европске уније – скоро три милијарде евра, затим од САД, у износу од 643 милиона евра, а следе их Немачка, која нам је донирала 323, Шведска 191, те Италија 188 милиона донација у истој валути.

Амбасада САД у Београду објавила је мапу са преко 1.850 тачака, где је Америка помогла пројекте јединица локалне самоуправе.

Истраживање Канцеларије за европске интеграције показује да чак 47 посто људи у Србији, међутим, сматрају да нам је Русија највише помогла у виду поклона, а истина је да је тај износ, не рачунајући поклоне у иконама и другим црквеним реликвијама, раван нули. Наиме, Русија нас толико воли да нам је давала и даје искључиво позајмице које морамо да враћамо уз велике камате.

Произилази, заправо, да је Србија велики донатор Русији, имајући у виду нереално ниску цену по којој је претходна власт продала руском „Гаспрому“ Нафтну индустрију Србије.

Ако смо браћа, Руси доказују да нам кесе нису сестре!

Перцепција обичног човека слична је и када је реч о страним инвестицијама, али тврдоглаве чињенице показују да је од 2010. до 2017. Русија у Србију инвестирала око милијарду и по евра, а Европска унија преко десет милијарди и за толико више допринела отварању нових радних места, повећању друштвеног производа, извоза и зарада запослених.

Често слушамо и о предностима које Србија има, или може да има у извозу на, како се истиче огромно тржиште Русије, али реалност је да робна размена наше две земље у 2016. години чинила тек 6,7 одсто укупне робне размене Србије. То је тек нешто више од размене Србије са БиХ (пет одсто), која има четрдесет пута мање становника од велике Русије.

Каже изрека, много пута потврђена у стварности, да у политици нема вечних љубави, већ да су вечни само интереси. А Русија као велика сила и те како брине о својим интересима, што је на примеру Србије показала много пута у прошлости. У марту 1878. године Руска Империја је у Сан Стефану, крај Истанбула, подржала стварање велике Бугарске на несумњиво српским територијама.

Ревизија овог споразума догодила се четири месеца касније када су српску независност и укључење у састав новопризнате државе ослобођених подручја јужне и источне Србије подржале западне силе (Немачка, Аустроугарска, Француска и Велика Британија) на Берлинском конгресу. Совјетска Русија је почетком 1918. закључила сепаратни мир са Централним силама, практично прешавши на њихову страну, и битно отежавајући снагама Антанте (Француској, Великој Британији и САД), укључујући и Србију, наставак Великог рата. СССР је између два светска рата преко своје илегалне експозитуре Комунистичке партије, активно радио на разбијању Југославије и како су комунисти говорили „ломљењу кичме српству и православљу на Балкану“.

Зато краљ Ујединитељ Александар и није желео да Краљевина СХС, касније Југославија, има дипломатске односе са државом бољшевика. Ти односи успостављени су тек 1940. године. СССР јесте помогао ослобађење Југославије од нацистичког окупатора, али убрзо је у нашој земљи био успостављен ауторитарни и тоталитарни режим, сличан Стаљиновом, који је за кратко време на територији Србије ликвидирао око сто хиљада недужних људи.

СССР је желео да и од Југославије створи земљу ограниченог суверенитета, свог сателита који ће служити само њиховим интересима, што је због противљења југословенског комунистичког врха довело до Резолуције Информбироа и озбиљних планова да Совјетски Савез војно интервенише против Југославије (као што је касније чинио у Источној Немачкој, Мађарској и Чехословачкој).

И данас Русија, изнад свега, широм света штити искључиво своје интересе. Што се из загрљаја „руског медведа“ више извлаче земље са постсовјетског простора (Украјина, Грузија, Молдавија, Казахстан, Белорусија…), као и балканске државе Црна Гора и Северна Македонија, то он више стеже Србију и Републику Српску. Русија и не крије да жели да дестабилизује Балкан и да онемогући да све земље овог региона уђу у евроатлантске интеграције.

У томе се ослања на нереформисане делове тајне службе, поједине медије, хашке осуђенике, учеснике ратова деведесетих и комунистичке носталгичаре у савезу с православним свештенством, који проповедају да је цео Запад јеретички, да једино сунце, право и изворно, које се није одрекло Христа, јесте у Русији и Србији.

И у самој Русији се, међутим, одиграва одлучујућа борба између „голубова“ и „јастребова“, између оних који су за сарадњу Европе и Русије, који тврде да Русија није Азија, него да је Русија Европа, и који се залажу за рестартовање односа са Сједињеним Америчким Државама и оних који су за окретање Русије истоку, конфронтацију са Западом, трку у наоружању, нови „хладни рат“ и изазивање сукоба широм Европе и света. Продубљивање проблема између Русије и Запада могло би да доведе до катастрофе, а Србија би била једна од највећих жртава тога сукоба.

Недавна прошлост је показала да су цео Варшавски пакт и СССР доживели колапс у конфронтацији са Западом, те да неупоредиво слабија Русија има још мање шансе у тој врсти ривалства.

Зато је наш стратешки интерес да будемо чланови Европске уније и део евроатлантских безбедносних структура, а да са Русијом имамо најбоље могуће односе засноване на обостраним интересима. Ни више, ни мање.