Свесни смо проблема и последица који наступају због тога што годишње у Србији изгубимо један велики град, а посебно јер је реч о исељавању младих и образованих људи, али кретање становништва у потрази за бољим животом, послом и вишим стандардом постоји у целом свету, каже у разговору за “Наши у свету” Александар Чотрић, члан Одбора за дијаспору и Србе у региону.

* Део сте Одбора за дијаспору и Србе у региону дуже време, али и време у коме велики број наших држављана напушта Србију. Да ли Одбор има податке о томе колико људи оде сваке године? Да ли на овај проблем упозоравате колеге у Скупштини Србије? Колико они имају разумевања за ситуацију коју многи називају алармантном?

– Податке о броју грађана Србије који се исељавају поседује Републички завод за статистику. Ми у Одбору немамо своју евиденцију. Подаци о броју наших људи који годишње напусте Србију варирају, па је према неким изворима реч о 32.000, према неким другим око 40.000, а има и процена да се исели 60.000 људи на годишњем нивоу. Постоје подаци да се од 2000. године из Србије иселило скоро 700.000 грађана, односно око десет одсто нашег укупног становништва. Реч је о великом и озбиљном проблему и свима нам предстоји рад на предузимању конкретних мера како да се процес ублажи, успори и заустави. Свесни смо проблема и последица који наступају због тога што годишње изгубимо један велики град, а посебно што је реч, углавном, о младим и образованим људима, који би требало да буду наша будућност. Међутим, реч  је о глобалном феномену и кретање становништва у потрази за бољим животом, послом и вишим стандардом постоји у целом свету. Конкретно, у нашем региону из Хрватске се за последњих 18 година иселило 20 одсто становништа, из Румуније 14, а из Бугарске 11 процената. Није то никаква утеха, али желим да укажем да је проблем веома комплексан и захтева много посла, брзих и правих одлука, као што су улагање у ИТ сектор, привлачење великих мултинационалних компанија које ће запослити десетине хиљада људи, развој малог бизниса, подршка селу и пољопривреди, децентрализација средстава и власти, деметрополизација културе… О томе стално разговарамо и на седницама Одбора за дијаспору и Србе у региону, и на седницама Скупштине и на сусретима са министрима и њиховим сарадницима у Влади Србије.

* Пре две године Одбор за дијаспору и Србе у региону усвојио је 36 тачака мера и набројани су многи нерешени проблеми дијаспоре: од лакшег гласања и кандидатуре на изборима у Србији, наставе на српском језику у дијаспори, по редом. Колико је од ових 36 тачака решено?

– Мора се знати да Одбор нема свој буџет, извршна овлашћења, нити могућност да доноси прописе, одлуке и законе. Зато смо у сталној комуникацији са надлежнима упућивали предлоге, иницијативе и захтеве. Изборили смо се да се за 40 милиона динара повећа буџет намењен дијаспори који добија преко конкурса за суфинансирање активности на плану просвете, културе, информисања, спорта… Одбор се, што је и природно, највише фокусирао на положај, права и проблеме око два милиона Срба у осам држава региона. Њима је најпотребнија помоћ матице, посебно када је реч о дискриминисаним сународницима у Хрватској, Федерацији БиХ, Албанији, Црној Гори, па и Словенији. Они у овим државама често немају елементарна људска и национална права, а негде су пред нестанком. Некима је угрожена и физичка безбедности, а неки су правно, економски и политички у подређеном положају. Пре неколико дана смо у Скупштини Србије одржали још један у низу састанака са њима. Задовољан сам што су били присутни представници свих кровних организација Срба из региона, и разговарали смо отворено о свим проблемима и како их решавати. Закључци ће бити прослеђени председнику Србије, председници Владе и ресорним министрима. Влада Србије је, на предлог председника Републике, али и на сугестије нашег Одбора, прошле године издвојила пет и по милиона милиона евра помоћи неразвијеним деловима Републике Српске и српском становништву у Федерацији БиХ, по милион евра је уплаћено за обнову Српског дома у Вуковару и Српску кућу у Книну, три и по милиона евра је донирано за изградњу Српске куће у Подгорици, а недавно је издвојила и 65,5 милиона динара за рад институција које негују српску културу и традицију у Црној Гори. Помоћ ће добити Српски национални савет, Матица српска, Српска књижевна задруга, а део средстава биће искорићен и за опремање Српске куће у Подгорици.

* Један од приоритета одбора је, како сте навели и примена Закона о дијаспори, односно сазивање Скупштине дијаспоре која се није састала пет година.

– Наша је жеља, интерес и потреба да се састаје и одлучује Скупштина дијаспоре и Срба у региону. Скупштина Србије била је домаћин три заседања од којих је последње било у јулу 2013. године. Ми смо, с наше стране, спремни да пружимо сваку врсту помоћи – стручну, логистичку, моралну, организациону, техничку… А зашто се Скупштина није састајала, Одбор за дијаспору није адреса за то питање, јер сазивање није у нашој надлежности. Ако желимо да се Скупштина састане идуће године у јуну или јулу, требало би већ сада да почнемо са припремама, а наша врата су отворена и рука је пружена садашњем руководству Скупштине. Наравно, у читав процес мора да буде укључено Министарство спољних послова, односно Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону, као носилац организационог дела припрема.

* Истицали сте да је законска обавеза да се једном у три месеца састане Савет за Србе у региону којим председава председник Србије. Колико је таквих састанака било у последње две године?

– Председник Републике Александар Вучић веома често се састаје са представницима Срба из региона, како са председницима кровних организација, тако и са представницима српских политичких странака, посланицима, функционерима извршне власти, градоначелницима, члановима просветних и културних организација и удружења. Сусрети су у последње време били у Београду, Новом Саду, Бањалуци, Темишвару, Будимпешти, Подгорици… Сви ти састанци, посебно са Милорадом Додиком, Милорадом Пуповцем, Андријом Мандићем и другим истакнутим лидерима Срба резултују директном помоћи матице која никада није била већа. То могу да посведоче сви представници српских савеза, удружења и асоцијација из региона. Генерални секретар председника Републике, Никола Селаковић, био је присутан на састанцима Срба у региону у више земаља, а постоји и редовна комуникација између кабинета председника са Управом за сарадњу са дијаспором, Одбором Скупштине Србије и свим другим надлежним телима која се баве питањима наших сународника на Балкану.

* Свих 17 чланова Одбора за дијаспору, без обзира на страначку припадност, сматрали су да би требало омогућити једноставније гласање нашим држављанима у иностранству, пре свега, путем писама. Међутим, то се није догодило. Када ће?

– Да би се омогућило гласање путем писма потребна је промена одговарајућих изборних закона, а добра пракса налаже да се закони не мењању у изборној години. Како смо ми имали два пута превремене парламентарне изборе 2014. и 2016. године, као и редовне председничке изборе 2017. и локалне изборе 2018. године, ове измене, нажалост, још нису стигле на дневни ред парламента.

* Када је реч о инвестицијама, рекли сте да желите да у Србију дођу Бранко Тупањац, један од најбогатијих људи у Америци, Роберт Милићевић један од најбогатијих људи у Аустралији или Милан Мандарић један од најбогатијих људи у Словенији. Али, када неки мање богати дођу да инвестирају, жале се на корупцију.

– Било ко да се жали на корупцију требало би то да пријави надлежним државним органима. Корупција и криминал су у последњих шест година значајно смањени и сузбијени, успостављена је много боља клима за инвестиције. Постоји економска и политичка стабилност, законска регулатива је осавремењена, брже се издају све потребне дозволе, држава даје субвенције… Жао ми је што господа Тупањац, Милићевић и Мандарић нису више инвестирали у Србију, али они се воде својом економском логиком и проценом. Само знам да нису били расположени за улагања већег обима још пре десетак и више година и да то нема везе са садашњом влашћу у Србији.

* Годинама уназад бројке су сличне – из дијаспоре стиже око три до четири милијарде евра годишње, што може да укаже да се у Србији тешко живи, али и да држава није осмислила неку платформу, па да се уместо што неко рођаку шаље 200 евра, помогне да покрене бизнис. Зашто је то тако?

– Прошле, 2017. године по основу дознака у Србију је стигло око 2,7 милијарди евра, а то је за осам посто више него 2016. године. Та врста помоћи слањем новца родбини је потребна и значајна и тако поступа дијаспора у целом свету. Ми смо захвални нашој дијаспори, јер тако се подиже животни стандард свих становника Србије, а не само оних 800.000 који су директни корисници помоћи из иностранства. Наравно, да би било боље да се део новца, уместо у директну потрошњу (намирнице, лекови, плаћање рачуна, школовање, лечење…), преусмери у стварање нове добити, али за то је потребна воља и обученост прималаца помоћи, већи новчани износи из иностранства и постојање одговарајућих бизнис планова.