Данас нам су нам потребни упорност и снага да се боримо за мењање онога на Косову што можемо променити у корист нашег народа, храброст да прихватимо оно што не можемо да променимо и мудрост да разликујемо то двоје.

Имамо право да не признајемо независност Косова и то право Србија користи и користиће га. Нико нас не тера да признамо независност, али Србија нема право да свој народ заварава и хипнотише да независност не постоји. Европска унија не захтева да Србија призна независност своје доскорашње покрајине, јер ту независност, свака због својих специфичних разлога, не признаје ни пет њених чланица. Нажалост, велики број земља, укључујући и већину земаља Европске уније, признаје независност Косова.

Ми на Косову бранимо своја права, своје манастире, своје духовно наслеђе и српску имовну на Косову, те због тога све то треба уградити у коначни споразум Београда и Приштине.

Истина је да немамо много времена, а решења која можемо да понудимо, бар нека од њих, одмах су споводива, а за нека се треба наставити борити у наставку бриселског дијалога.

Сматрам да је сада прилика да се прихвате многе одредбе из плана тадашњег специјалног представника генералног секретара Уједињених нација Мартија Ахтисарија из 2007. године, који је Србија у старту одбацила, као и да се делови из тога плана уграде се у завршни споразум. У поменутом документу од пре једне деценије, много је одредби које је требало да прихватимо, а ми смо га тада одмах анатемисали. У Ахтисаријевом плану који су под снажним притисцима западних земаља, Албанци невољно прихватили, има одредби којима се по највишим европским стандардима штити српска црква на Косову, имовина, права српског народа и аутономија српских општина. Српски језик и ћирилица проглашени су, уз албански језик и писмо, званичним на читавој територији Косова. Пише, у том документу, и да се око тридесет и девет српских цркава и манастира на Косову морају одредити заштићене зоне, у које се Албанци не могу насељавати нити у њих залазити. Српске цркве, манастире и духовну српску баштину на Косову, као и безбедност Срба, може штитити само тамошња мешовита албанско-српска полиција, а ЕУ је, уз НАТО врховни гарант заштите. Нико други. Не смемо никада заборавити да су нам, у вековима турске окупације, и Пећку патријаршију и Девич и Грачаницу и Дечане, и стотине још цркава и манастира на Косову и Метојији, чувале и сачувале породице и братства албанских манастирских војвода.

Неки делови Ахтисаријевог плана не одговарају Србији у потпуности, и о њима треба даље преговарати у Бриселу.  Заједница српских општина је једна од одредби која нам не одговара у потпуности, јер овлашћења, по нама, треба да буду већа него што је предложио Ахтисари. Потребно је зато да Приштина имплементира оно што је у вези с формирањем Заједнице српских општина прихватила у Бриселу.

С друге стране, из Устава Србије треба да буде уклоњена преамбула о суверенитету Србије на Косову, јер једино у њој Србија има суверенитет над некадашњом јужном покрајином. Србија мора да прихвати реалност да независност Косова признаје више него убедљива већина чланица ЕУ и УН, па је неодржива уставна преамбула по којој је Косово аутономна покрајина под суверенитетом државе Србије.

Пред нама је питање да ли ћемо уклонити зид према Европи или ће наше дуго путовање у Европу бити обустављено? Треће могућности нема. Истиче време заблуди да нам државни воз може бити усмерен ка Западу, а кретати се, истовремено, ка Истоку.

Такође, треба одбацити оно што се прича у народу, а што није истина да ће Албанци узети српске цркве, да ће узети све до Ниша, да ће се ујединити са Албанијом… Наши грађани треба да знају да су Албанци на Косову морали у свој Устав да уграде ставке да је забрањено да се прикључују Албанији и да је на Косову забрањено коришћење било каквих симбола осим косовских.
Морамо без оклевања да уклонимо оба зида, и уставни и косовски. Грађанима Србије мора бити предочено и шта ће све бити угрожено, и то најдраматичније, ако одлуче да подижемо косовски зид према ЕУ и Западу. Сурово би, и економски и демократски, пострадала цела Србија. Жртва хаоса, безнађа и пропадања и државе и народа били би, такође, и Срби са Косова.

Неки говоре: „Србија без Косова је труп без главе“. То значи да је Србија мртва, да је нема већ двадесет година. Србија је у тешкоћама, и то великим, али је Србија, и без изгубљеног Косова, жива, хоће и мора да живи. Да ојача, да се усправи, да стекне моћне савезнике, да економски ојача, да подстакне наталитет, да се одвеже од мртвих митова и, нажалост, последица претходног поретка који је и скривио губитак Косова.

Европским уставом Србија добија европске и независне институције, не само у правосуђу, него и у свом државном устројству преноса власти на регионе и локалне самоуправе. Историјским споразумом са косовским Албанцима, утемељеном на стварности и опредељењу да непријатељство гасимо пријатељством, Србија не губи Косово. Изгубио га је Слободан Милошевић. Само свестраном сарадњом Србије са Косовом, можемо, на том Косову, по највишим стандардима ЕУ, заштити сва права тамошњих Срба и наше национално, религијско и духовно, наслеђе.

А кад цео регион уђе у Европску унију, неће ни бити сада постојеће границе између Србије и Косова.